Осам хиљада година стар цртеж на зиду пећине Арања на истоку Иберијског полуострва убедљив је доказ да је човеков праисторијски предак знао да кошнице садрже драгоцен мед.
Наиме, примитивни цртеж приказује човека с котарицом привезаном за леђа који, држећи се за лијане, скупља мед из кошнице.
То се обично постизало тако што се медоносне пчеле димом истерају из свог „огњишта”, до којег човек дође пратећи трагове животиња попут афричког јазавца медоједа.
За праисторијског човека сиров мед није био само слатки предах од исхране богате месом и горким поврћем и воћем – био је и непроцењив извор хранљивих састојака.
То и данас важи. Његово разноврсно богатство минерала спречава појаву чирева на желуцу и омогућава добрим бактеријама да бујају, док противбактеријско деловање поспешује брже зарастање рана. Ова лековита својства меда можда су чинила разлику између живота и смрти у првобитним заједницама и друштвима.
Иако мед садржи много више хранљивих састојака од обичног шећера, супротно општем убеђењу, ова два заслађивача обезбеђују исту количину калорија.
То значи да шећер у крви расте истом брзином кад једемо мед или уносимо бели шећер.
Цивилизацијски важан прелазак на чување пчела у вештачким, људском руком направљеним кошницама десио се у Доњем Египту, који је 3000 година пре наше ере био познат као Пчелиња земља због мноштва ових медоносних инсеката у плодној делти Нила.
Докази о пчеларству нађени су у рушевинама Шесепибра, храма Пете династије фараона Ниусере Инија, који је живео између 2474. и 2444. године пре наше ере.
Једна дворана у храму украшена је приказима разних делатности, укључујући и пчеларство. До доласка Шесте династије на престо мед је постао важан део трговинске размене у древном Египту.
О значају меда у средњем веку речито говоре и порески закони у Немачкој који су условљавали сељаке да плаћају порез феудалцима у виду меда и пчелињег воска.
У међувремену је мед у читавој Европи постао основа пића као што је медовина и заслађивач за хлеб, колаче и слаткише.
Европљани су с пчеларским занатом упознали староседеоце Северне Америке, који су заузврат пчеле назвали енглеским мувама. Јужније од њих – у Средњој Америци – пчелари су увелико постојали кад су шпански освајачи у 16. веку стигли на њихово тле.
Мед је нарочито цењен због своје изузетне трајности. Штавише, познато је да су археолози нашли хиљадама година старе а сасвим ваљане залихе меда у староегипатским гробницама.
Осим Египћана, и стари Грци и Римљани чували су ову посластицу у грнчарским посудама, док су на северу Европе користили дрвену бурад.
На подручју данашњег Парагваја складиштили су га у јајастим корпама од густо уплетене шаши које су облагали воском.
На другом крају света – на Новом Зеланду, староседеоци Маори посебном врстом меда, манука, мазали су ране. Наука је тек последњих деценија утврдила размере манукине противбактеријске делотворности – много веће од свих других врста меда.
Преузмите андроид апликацију.
