Матица српска, најстарије културно, књижевно и научно друштво Срба, јединствена институција српске историје и културе, основана је 16. фебруара 1826. у Пешти.
Пошто су 1822. углавном због финансијских недаћа, угашене бечке Новине сербске, њихов уредник Димитрије Давидовић, притиснут околоностима, спас је потражио код књаза Милоша.
Међу ученијим Србима видна је била свест да постоји потреба оснивања новог српског гласила, а идеје те врсте исказивали су Лукијан Мушицки, Георгије Магарашевић, Јован Хаџић.
Новосадски професор Магарашевић је у том смислу писао јуна 1823. Јовану Хаџићу (Милошу Светићу) у царски Беч, где се овај у то време школовао. Ту негде налазе се први наговештаји настанка потоњег Летописа, из чијег окриља ће настати Матица српска.
Прву свеску Георгије Магарашевић, први уредник, припремио је до маја 1824. када је њено штампање одобрила надлежна цензура. Првобитно је назван Сербска летопис, извесно по узору на оновремену немачку периодику. На првој свесци, штампаној у Будиму, иако га је Магарашевић извесно припремио у Новом Саду, стајала је 1825. година.
Објављен је притом амбициозан програм, намере праћења књижевно научног рада не само Срба него широм словенског света, такође и обавештење да ће излазити четири свеске годишње. Та прва свеска, тада се говорило частица, садржала је и похвалу српском језику из пера Јакоба Грима.
Часопис је међутим, иако оцењен као квалитетан, био на крхким основама. Већ септембара те 1825. новосадски књижар, издавач и књиговезац, Константин Каулици, син издавача Дамјана Каулиција, наговестио је обуставу младог часописа. Иначе невелика, српска читалачка публика била је оштро подељена око уређивачке политике. У позадини се налазио дубљи спор највише на тему реформских идеја Вука Караџића. Претплатника, пренумераната, било је мало.
У уводнику прве свеске за 1826. годину Јован Хаџић објаво је проглас, у коме је стајало: „Ево ти, почитајеми и предраги Роде, Летописа Србског. Теби подноси са љубављу пуним жаром Матица Србска, која је Тебе ради и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише“. Била је то прва објава постојања Матице.
Каулицијева најава септембра претходне године имала је за последицу окупљање родољуба намерних да помогну опстанак часописа. Тако је, око Летописа, и са циљем да се он подржи, израсла Матица српска.
Бољестојићи Срби из Будима и Пеште, тада још увек два града, а било их је успешних трговца, адвоката, сенатора, бележника, чиновника, организују се потом с циљем оснивања друштва које би било потпора Летописа. Истакнуту улогу имао је Јосиф Миловук, пештанки трговац, родом из Трпиње у Срему. Трговао је углавном текстилом, а онда и хартијом и сличим материјалима.
Некако баш у то време, 1825. године, у Пешти је одлуком Државног сабора Угарске утемељено Мађарско учено друштво, потоња Академија наука. Био је то узор, најближи пример шта ваља чинити.
Уобличивши план устројства Матице, Миловук окупља Гаврла Бозитовца, такође трговца, Андрију Розмировића, Јована Деметровића, Петра Рајића, Ђорђа Станковића. Сви су били пословни људи.
Већ јануара 1826. Миловук се у том смислу усагласио са Јованом Хаџићем, тада младим доктором права, који се од јесени претходне 1825. налазио у Пешти где је полагао завршни испит.
Сви окупљени прликом заснивања Матице даривали су по 40 форинти у сребру. Био је то оснивачки улог који омогућио утемељење Матице српске. Они су то првобитно називали чланарина. Већ приликом оснивања, 16. фебруара 1826. гледано по грегоријанском календару, одлучено је да ће се као дан Матице српске обележавати Свети Сава, 27. јануар.
Ваља поменути, потребу заснивања национално културног друштва Срба, пре свега с циљем помагања књизевног стваралаштва, изразио је претходно, још 1805. митрополит карловачки Стефан Стратимировић. Потом око 1820. на томе је инсистирао Лукијан Мушицки, такође изузетан интелектуалац, зналац класичних језика попут Стратимировића, потоњи владика. Сам Хаџић је истоветну идеју изразио током школовања у Бечу.
Постојала је од септембра 1812. сагласност цара Франца да се „народу српском, ради његова просвећивања, оснује фонд за штампање и корисно распродавање књига добрих писаца, а од његових будућих прихода да се штампају класичне књиге и заслузни писци награђују“. Била је то царска сагласност за рад на том пољу универзитетске штампарије у Будиму.
Овако изражена, воља званичног Беча омогућила је легално утемељење Матице српске фебруара 1826. године.
Јован Хаџић (1799 – 1869) знан и по књижевном псеудониму Милош Светић, био је правник, писац, преводилац. Изданак угледне и добростојеће куће, рођен је у Сомбору. Остварио је завидну каријеру, био сенатор у Новом Саду.
Поред другог аутор је и Српског грађанског законика објављеног у Књажеској књигопечатњи 1844. Преводио је ауторе класичне старине, као Хомера, Вергилија, Хорација, али и Гетеа или Шилера.
Јосиф Миловук (1787 – 1850) творац Матице српске, био је трговац, највише текстилом. Рођен је у Трпињи у Западном Срему, а у време заснивања Матице већ је дуже од деценије живео и радио у Пешти. Држао је такође књижару, бавио се издаваштвом, прикупљао пренумеранте рецимо Вуку Караџићу. Очигледно, тај део његових активности није био мотивисан зарадом него патриотским и просветним мотивима.
Георгије Магарашевић (1793 – 1830) новосадски гимназијски професор, рођен је такође у Срему, у Адашевцима. Прву свеску Летописа припреману вероватно и 1823. објавио је крајем 1824, за наредну 1825. Летопис матице српске одржао се до данас, постоје наводи да је реч о најстаријем књижевном часопису уопште.
Магарашевић га је припремао и уређивао у Новом Саду, где је радио у гимназији, а штампан је у Будиму. Име је прилагођавано временом, али је све време садржао у имену Летопис.
Оснивачи Матице српске одмах су намеравали да подрже ширу просветну делатност, највише објављивањем и других национално, просветно и културно корисних публикација. Потом, како је Матица расла, следиле су стипендије, и шира подршка научном и културном раду, све до наших дана.
Матица је, од самог заснивања, имала добротворе који су тим путем помагали свом народу. Највећи су у раној фази били гроф Сава Текелија, који је основао и просветни завод назван по њему, и књаз Милош Обреновић.
До 1864. године Матица српска налазиле се у Пешти, где је основана, потом је пресељена у Нови Сад, који израста у водеће средиште српске културе.
После револуционарних догађања 1848/49 Нови Сад, који је тада страховито страдао, иначе израстао као српско насеље насупрот Петроварадина у којем становање Србима није било дозвољено, почиње се називати Српска Атина. Паралелно, Панчево је, као граничарска, војничка варош, прозвано Српска Спарта, због херојског држања 1848/49.
Све друге матице словенских народа настале су временом по узору на Матицу српску. Чеси су 1831. године основали Матицу чешку. У Загребу је 1842. основана Матица илирска, 1862. у Задру Матица далматинска, 1864. у Љубљани Словенска матица.
Матица Лужичкосрпска основана је 1847, Галичко руска 1848, Пољска 1882, Бугарска 1909. У Дубровнику је те 1909. основана такође Дубровачка Матица српска.
Vučić danas uručuje odlikovanja povodom Sretenja – Dana državnosti Srbije
Преузмите андроид апликацију.
