Милорад Лонић је кореограф и председник КУД Србије. Запослен је као уметнички директор Фолклорног ансамбла “Вила“ из Новог Сада.
Господин Лонић је, као велики традиционалиста, цео свој живот посветио фолклору, а посебно је поносан на младе парове који су се одлучили на оснивање породице, након што их је спојила љубав према игри.
Открио нам је од када датира његова љубав према фолклору? Каква су интересовања данашње омладине за ову сферу уметности? Како је настала књига коју је написао, и још много интересантних ствари о себи…
У наставку можете погледати овај интересантан интервју.
Сећате ли се првог сусрета са Новим Садом?
Како да не. Ја сам ту од своје младости, од детињства, значи од основне школе. Нови Сад је град у коме сам ја одрастао и који осећам као свој град. Свакако ми је најдражи град који познајем, а упознао сам многе градове света.
Зато што су ту моји пријатељи, родбина, најдражи, сада и деца и унуци… Просто у том граду сам се остварио у сваком погледу и носим га, ето тако, у души.
Највише видим колико ми је леп и драг када се вратим из неког краја где одем и мало дуже останем.
Од када датира љубав према фолклору?
Ми смо се сви у том времену бавили неким спортом. Ја сам случајно у овом делу пронашао нешто што је лепо. Иако сам из традиционалне породице тај фолклор је за мене тада био непознаница, али захваљујући том додиру са њим и слушању, ја сам увидео да је то заиста једна племенита ствар која човеку може да помогне у многим сферама.
Он му помаже да се индивидуално изрази, да упозна већи број људи, да кроз њега стекне пријатељство… Фолклор је једна невероватна ствар кроз коју се човек социјализује.
Социјализација и могућност да се стваралачки изразим је оно што је мени, заправо, дало крила и задржало до данашњег дана у домену фолклора.
Колико је времена потребно за стварање једне кореографије?
Кореографија је део стваралаштва који је заснован на инспирацији. Иначе, наша традиција, па и традиционални плес јесте дар од талентованих појединаца из наше прошлости. То је део надахнућа.
Део одређене кореографије дође после одређеног промишљања и то је један процес који је невероватан… Када ви нешто лансирате….
Ако имате ту стрпљења и љубави, а још и умећа и знања, онда добијете нешто што није само ствар коју сте ви створили, већ нешто шта сте створили и за друге.
Колико је интересовање данашње омладине за етнос?
Па свака генерација има нека одређена интересовања. Мислим да је данашња омладина свеснија суштинског поимања традиције него она претходна, којој ја припадам.
Сви кажу како они нису заинтересовани… Данашња омладина није заинтересована за површан приступ, свет је због медија постао мала средина и онда морате имати неки узвишенији приступ у раду са њима.
У нашем саставу имате три докторанта, једанаест мастера… То је ипак један интелектуални потенцијал, али и духовни који није лако задржати. Они морају бити задовољни и испуњени у раду, тако да је то просто један процес који је важан.
Такође, важан је и кадар који их води и који им даје могућност, те их не спутава да се и они изразе кроз стваралаштво.
Од када датира КУД “Вила“ и од када сте ви ту?
Оно постоји од 1934. године. Ја сам своје прве кораке научио у Академском друштву “Соња Маринковић“. Онда сам 1998. године дошао у “Вилу“ и обновили смо тај ради, иако је она и до тада радила али смањеним интензитетом.
Ово друштво настало је благословом Епископа Иринеја Ћирића, то је било Православно удружење лађара и железничара Новог Сада, основано да негује традицију наших предака и ја сам се потрудио да очувам неки смисао те прве идеје и циља.
Много је парова који су се овде упознали…?
Брак је за мене, као традиционалисту, светиња. Овде је таква клима и амбијент, да људи схвате и упознају једни друге. Наша традиција носи један део правилног васпитања, када је у питању наша игра долази до брисања простора “ја и ти“, те стварања простора “ми“.
Али се у том простору “ми“, не брише личност него се човек кроз њу још више исказује. Дакле, ми негујемо традиционални принцип кроз који се, та, наша племенита игра која се зове коло остварује. То је принцип заједништва.
Како је настала књига “Кореографија: традиционални плес на сцени“?
Ја сам ту књигу писао доста дуго. Завршио сам је пре петнаестак година и када сам је случајно показао проф др Ракочевић, она је рекла да је сјајна ствар.
Та књига је настала као део мојих сазнања и стремљења и мој начин да дођем до суштине и неког одговора како чувати наш традиционални плес и нематеријално наслеђе кроз савремене генерације.
Као и језик, ми смо традицију прилагодили савременом човеку. Рецимо ви данас користите и туђице као што су WiFi и link, али ако користимо те речи српски језик је и даље српски. Тако и наша култура од Светог Саве па до данас није била затворена, напротив, увек је била отворена за нешто иновативно и нешто што даје и уздиже човека као свесно и словесно биће.
Да ли ће унук дединим стопама?
Мој унук ће или бити врхунски играч, или неће уопште играти. Он има све предиспозиције да буде врхунски играч јер су му обојица деда играчи. Ја водим “Вилу“ у Новом Саду, други деда води друштво “Братство“ у Суботици.
Бабе су такође играчи. Отац и мајка су исто играли… Тако да, ето, он једино да каже да то неће. Мислим да ће једини проблем имати са тиме како да то оствари на релацији Суботица-Нови Сад, али није ни то далеко, сада ето иде ова брза пруга па ће моћи брзо и безбедно да дође.
За мене је то велики дар, и захвалан сам и Господу и свима што сам на тај начин добио радост и моје чедо, унука Стефана.
Преузмите андроид апликацију.
