Наш прослављени репрезентативац и миљеник навијача, Милан Лане Јовановић, своје фудбалско умеће доказао је и на међународној сцени. Овај бивши спортиста, за наш портал открива како проводи своје „пензионерске“ дане.
Осим дреса репрезентације и вољене Војводине, носио је боје Ливерпула, Андерлехта, Локомотиве Москва и других страних клубова.
Популарни Лане може да се похвали великим читалачким опусом и факултетском дипломом након завршетка професионалне каријере, чиме жели да буде пример својој деци.
Прошло је већ више од две деценије од кад сте стигли у Нови Сад, каква су Вам садa сећања на те новосадске дане?
„Иако је прошло јако пуно времена, сећања су жива. То је најинтензивнији и најлепши период мог живота, тада су се дешавале тектонске промене кад се практично креирала моја судбина. Први дани у Новом Саду су некако везани за почетке моје професионалне каријере. Овде сам стекао афирмацију, касније сам направио велики трансфер у иностранству, овде сам срео супругу и стекао породицу. Имам три сина“.
Да ли имате посебан крај у Новом Саду које вас инспирише?
„Некако сам везан за Кеј и за Индекс, тамо сам након фудбалске каријере проводио највише слободног времена и упражњавао различите физичке активности. То је некако инерција професионалног бављења спортом. Ја сам још увек сачувао активан животни стил и лепо се осећам“.
Која се емоција пробуди у човеку када да водећи гол против Немачке на Светском првенству?
„Напросто у првим моментима, човек и не може да контролише емоције нити је свестан тежине и важности самог гола. Међутим, оно што је било важније да ми ту предност нисмо прокоцкали до краја утакмице. Оно што јесте лоша успомена, је да нисмо ту победу, која је велика, успели да валоризујемо на прави начин. Нисмо успели да се пласирамо у следећу рунду јер смо направили кикс против Аустралије, а парадоксално је што је то утакмица коју смо најбоље одиграли на Светском првенству. Нажалост у фудбалу је потрено среће и то је неизоставна компонента, тако да се надам да ће неке нове генерације које долазе, компензовати оно што нама није пошло за руком“.
У свакој свлачионици је јако битна атмосфера унутра ње, ко је био задужен за добру атмосферу код вас?
„За то је био задужен Красић. Он је млађи од мене, али његов професионални стаж није много каскао за мном. Јако брзо је дошао у први тим Војводине, а оно што ми је посебно драго је да смо око шест година играли заједно у репрезентацији. То јесте печат и моје, а вероватно и његове каријере, јер су то некако најлепши утисци које носимо из професионалне каријере“.
Били сте свугде, Русија, Белгија, Енглеска, Где сте се најлакше адаптирали?
„Па можда Русија због неких културолошких веза. Руски језик личи на наш језик ипак није исти, мора да се уложи одређени напор да се научи, иако то нама иде лакше. Међутим, оно где сам оставио вероватно најбољи утисак, одакле носим најлепше успомене, где сам направио највеће фудбалско дело је Белгија. Волим да кажем да је после Србије, Белгија моја друга држава. Таква је напросто моја емоција“.
Мислимо да сте права особа која може да нам открије како се постаје љубимац навијача?
„Не знам, можда поштеним приступом, срчаношћу на терену, наравно постизањем важних голова, показивањем емоције која је можда веома важна за један успех. Јер човек без нагона, без жеље, без емоције, може врло тешко доћи до циља“.
Одиграли сте пуно утакмица,а да ли постоји нека утакмица коју сте одиграли у Војводини, а да вам је остала у посебном сећању?
„Вероватно делим утисак већине навијача Војводине, да је то утакмица против Партизана. Одиграли смо је брилијантно до седамдесет и неке минуте а онда смо успели да вођство од 4:2 прокоцкамо у задњих петнаест минута. То је утакмица која је обележила моју генерацију. Нажалост Војводина као клуб у то време и није била нарочито стабилна, ми нисмо постизали успехе који су за памћење. Ми смо те сезоне завршили можда пети на табели, што у конкуренцији и није за похвалу. Међутим, оно што јесте јако важно да смо ипак из те генерације запамтили многе играче који су направили интернационалну каријеру. Рецимо Красић, Степанов, Влада Аврамов, ето и моја маленкост. Играли смо за репрезентацију и то јесте афирмативно не само за нас, него и за клуб из којег смо поникли“.
За крај једно питање личне природе, пошто имате три сина да ли су кренули татиним стопама.
„Одавно. С обзиром на стаж, могу слободно да кажем да су они професионалци. Најстарији има петнаест година, средњи четрнаест, најмлађи десет. Сви су већ од пете године у фудбалу и не знам како то да назовем, али то је неки режим који је полу професионални, то им је у крви. Јесу талентовани, али ја не волим да стављам акценат на то, јер је то далеко од неке значајније процене докле могу догурати. Иду у школу и баве се спортом, ту обликују свој карактер и социјализују се. Фудбал јесте нешто што је нама блиско у породици, тако да за сад уживамо у њиховом одрастању и у мојим успоменама, па тако делимо та искуства заједно“.
Lice grada: Aleksandar Popov „Dr. Pop – Atheist Rap“ (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
