Марко Трифковић је правник из Новог Сада који је своју љубав према бициклизму успео да пренесе на многе наше суграђане.
Оснивач је удружења Новосадска бициклистичка иницијатива и један од заслужнијих људи због кога је у Новом Саду дошло до ренесансе бициклизма.
Номинован је за Октобарску награду и добитник је Новембарске повеље због подизања свести грађанима о еколошким питањима и значењу коришћења бицикла у свакодневним активностима.
Марко нам је открио које локације посећује када пожели да побегне од свега, каква је по њему бициклистичка култура у Новом Саду, сећања на први бицикл али и још много интересантних ствари о себи.
Из ког си дела града?
Ја сам из више делова града. Одрастао сам на Булевару код Лутрије, па сам се селио на Салајку где сам доста дуго био, па на Грбавицу, а сада и на Лиман… Тако да, рекло би се, ја истражујем град и даље.
Оснивач си Новосадске бициклистичке иницијативе, шта је њен циљ?
Град у коме доминирају бициклисти као начин превоза, зато што је Нови Сад, Петровардин и све што нас окружује прилично равно и прилично погодно за коришћење бицикла. Немамо толико простора за паркинге… Живот који је бољи, пријатнији, има мање буке, мање загађења…
Да ли се сећаш свог првог бицикла?
Сећам се… мој први бицикл је био један мали плави “BMX“ са жутим гумама и први сам у улици имао такав бицикл. Мислим да сам у то време више желео да имам бицикл какав имају моји другари, док су они хтели да имају као ја, па смо се стално мењали…
Баш, прави, онај мали трициклић сам добио од тетке када сам био дете. Тада сам био јако мали и не сећам се, али видео сам га на сликама.
Где је нестао култни банана сиц?
Ух… па нажалост је отишао у нека фанки времена. Знам доста људи и код нас и ван државе који су и даље ентузијасти за тако неке куриозитете и мислим да некако није нестао, само се смањио на оне који заиста воле те ствари.
Каква је бициклистичка култура у Новом Саду?
Мислим да град доживљава неку ренесансу бициклирања. По први пут након доста година можемо видети групе деце, а када родитељи већ увелико пуштају децу да иду у школу бициклом, да се друже… Мислим да је то један велики тест за тај саобраћајни екосистем – колико се људи осећају безбедно, колико верују саобраћају и инфраструктури.
Ствари иду у добром правцу, ту има доста нових бициклиста али са друге стране мислим да се однос осталих учесника у саобраћају поправио зато што има више бициклиста и више се обраћа пажња на нас.
Када пожелиш да одеш у природу, коју локацију најближу граду посетиш?
Проблем Новог Сада је то што је изазовно отићи бициклом у природу. Када идем бициклом у природу онда идем насипом ка Бегечу, ка Бегечкој јами, иако стаза још у потпуности није уређена. Некада волим да кренем, рецимо, ка Тителу.
Бицикл је јако добра ствар за доживљај природе зато што идемо брже. Заиста се исплати истраживати на бициклу, то радим од малих ногу и надам се да ћу то и убудуће радити.
Шта највише волиш од мешаног меса?
Ћевапе.
Кад кажемо ноћни излазак, на које место прво помислиш?
Ја нисам човек од излазака, више сам за необавезно, један на један, кафенисање, онако новосадски… Ако се вратим у историју, то је био клуб “Ара“ у Грчкошколској. Ето, нека таква места која више не постоје, попут клуба “Акваријус“.
Да треба да промениш име како би се звао?
То је баш добро питање! Нисам размишљао о томе… Лука.
Номинован си за Октобарску награду и Новембарску повељу?
Мислим да свако признање значи у неком моменту. Мислим да су и једно и друго признање велика ствар јер имају различито значење. Октобарска награда је занимљива због заштите животне средине, мислим да је тема у том смислу заиста битна.
Новембарска повеља је занимљива због заједништва, а мислим да је Новосадска бициклистичка иницијатива показала једну изузетну дозу заједништва у протеклих десет година. Расте, развија се и то је сада постало један новосадски симбол.
Лепо је признање било и само се наћи на листи номинованих. Мислим да је битнији резултат него конкретно нека награда.
Ко има предност? Пешаци или бициклисти?
Мислим да је истина негде између. Треба сви да чувамо једни друге. Мислим да су раније бициклисти замерали пешацима што се крећу по бициклистичким стазама као по корзу, а пешаци су замерали бициклистима што се крећу по тротоару док они разгледају излоге и ћаскају.
Сада се нашла нека равнотежа и мислим да је то оно што је новосадски – бити толерантан, увиђајан и пажљив.
Преузмите андроид апликацију.
