Маријана Кресојевић је једна од оснивача хуманитарног удружења „Оброк за породицу“. У жељи да помогне људима који се боре за егзистенцију, заједно са мамом и сестром основала је удружење.
Поред свих пословних успеха и хуманитарног рада, за себе истиче да је поносна мајка троје деце.
Колико данас као друштво имамо развијену свест и емпатију према другим људима и какав нам је однос према хуманитарном раду?
„Почећу причу о нашим суграђанима без којих наше удружење не би функционисало. Они су се показали као људи великог срца. Као људи који желе да помогну и изађу у сусрет својим суграђанима, издвајајући своја средства и време и измишљајући нове начине како да помогну нама, односно члановима нашег удружења. Поготово када је била ситуација са ковидом, људи су се показали као прави хероји“.
„Што се тиче нашег удружења и рада, све време су нас потпуно подржавали. Када је био карантин, људи су проналазили начин да допру до корисника. Ми смо их упућивали како да допру до њих и да им помогну, како они сами или преко нас, па смо ми налазили начин да њима помогнемо. Нас три смо заиста одушевљене нашим градом и одзивом наших суграђана. Мислим да је у Новом Саду срце велико и има осећаја за друге људе“.
Како се развила идеја за ваш програм?
„Ми смо то све некако спонтано почеле саме, пре више од пет година нас три, сестра мајка и ја. Спремале смо оброке за наше неке пријатеље, пошто су се нашли у тешкој ситуацији. Та наша прича се међу пријатељима проширила, да бисмо се на наговор једне пријатељице одлучили да отворимо групу, како би нам људи помогли. Тада се почео повећавати број породица које су нам тражиле помоћ, а ми то нисмо могле финансијски саме, јер смо ми то из својих средстава кували и разносили. Јавили су се да желе да нам помогну и како то могу да ураде. Тако да је прича кренула потпуно спонтано да бисмо ми сад имали дванаест хиљада чланова који активно учествују у целој нашој причи“.
„У целој овој причи, нама су највећи покретач деца. Имали смо наградну игру где је једна породица освојила вечеру и увече нам је стигла порука: „Хвала вам, моја деца вечерас нису гладна“! На шта смо наравно нас три осетљиве, јер имамо по троје деце. Ми смо стално окружени децом и разумемо како је то кад нешто не можеш, а камоли да не можеш да имаш вечеру. То је заиста нешто тужно и страшно. Са друге стране нам је срце било пуно што смо баш њих извукли и одабрали да им помогнемо, па смо наставили да им помажемо. У међувремену, та породица је стала на ноге и постала донатор. Она нама помаже да ми даље ширимо ту нашу причу, на шта смо баш поносни“.
„Опет кажем све је спонтано и ништа није било планирано. Ми смо наставили да се тиме бавимо. Ушло нам је све то у крв и у живот. То су свакодневни позиви, поруке, вожење довожења, одвожења, прављење пакета, повезивање породица са донаторима и смишљање нових акција. Сад баш имамо пуно акција. Смислили смо то да имамо тај хуманитарни доручак у замену за донацију са ваше стране, како би ви били награђени, зато што помажете нашем удружењу. Та идеја се показала као добра и људи је прихватају. Сваке среде је све већи број људи који нам поручују оброке и баш смо срећни због тога, иако је лето и време кад су годишњи одмори, људи нису ту или скупљају за своје приватне ствари. Баш смо задовољни ситуацијом“.
Нажалост проблем глади је свуда присутан, увек је постојао и постојаће, а како се ви носите са том чињеницом да не можете увек да помогнете свима и како тај проблем не можете да искорените?
„На почетку те наше приче ми смо све баш онако схватали то снажно, прихватали све те поруке к срцу и саосећали са тим нашим породицама. Сада већ временом, нисмо огуглали далеко од тога и то је ружна реч, знамо и схватили смо да ми не можемо свима помоћи. Не можемо стићи на све стране и ми немамо толико донацији, нити имамо толико места и времена да свим људима помогнемо. Зато и усмеравамо те наше донације где ми лично проценимо, ономе коме је најпотребнија помоћ. У суштини прихватили смо тешко, али смо просто прихватили“.
„С друге стране када помогнете и знате да сте помогли барем десет породица ако ишта то је више него икоме. Још ако добијемо поруке: „Хвала вам, моја деца нису гладна, или хвала за поклоне, дете се обрадовало“! Имамо пуно рођендана које организујемо. Пронађемо и торту, поклоне и све остало. Тако да су ти дечији осмеси и порукице нека наша сатисфакција и нешто што нас тера да идемо даље. Слали су нам за нову годину, писали поруке, сликали и цртали свашта. Гледамо их као да су наша деца“.
Како изгледа атмосфера у вашој кухињи док правите оброк?
„Деца су стално са нама и свуда око нас тако да то врло динамично изгледа. Од самог кувања до паковања пакета и намирница. Сви они хоће да помогну и сви се гурају: „ја ћу, ја ћу“! Сви добију неке задатке. У целој тој причи највише мама и сестра кувају, ја сам ту да сметам. Шалим се, ја сам ту ако треба да попакујем, развезем и однесем, тако да нисам нека куварица, али њих две јесу. Ја сам техничка подршка, интернет и инстаграм, њих две кувају, али генерално смо ми заједно у целој причи. Изгледа тако да свако има неки свој задатак. Морамо тако јер нас је пуно и сви хоћемо нешто да радимо. Сад смо већ уиграни и све се зна, када спремамо и како, интересантно је и никад нам није досадно“.
Да ли пустите музику па и на тај начин буде весела атмосфера?
„Почели смо и да се снимамо јер смо у неком моменту отвориле „YouTube” канал који нисмо наставиле да снимамо, али можда хоћемо. Ту смо свашта снимале, од кувања до зезања маме. Буде ту свега, буде и дана кад нисте за шалу него одрадите посао како желите, а буде и дана кад се зезамо и смејемо“.
Ваши будући планови какви су?
„Ми имамо разних планова, али то исто спонтано смишљамо. Осмислили смо хуманитарни доручак и отворили удружење. Не због нас, него су нас донатори натерали да отворимо удружење и да ту причу повећамо и ојачамо, како би они могли више нама да нам помогну“.
Како бисмо подигли емпатију на виши ниво, волела бих да нам кажете поруку вашег програма?
„Наша порука је да се окренете око себе и да погледате да ли вам пријатељ или први комшија у некој незгодној ситуацији за коју вам неће рећи. Мало боље погледате и процените. Поента нас јесте да подигнемо свест да постоје људи који су гладни. Постоје људи који имају, а немају, у ствари привидно имају, али у кругу своје породице немају. Слободно им приђите. То што ви мислите да је мало, њима сигурно није мало. Наше мало је некоме заиста пуно и много значи, тако да немојте да вам буде глупо или да вас је срамота да некоме понудите помоћ. Тај неко ће помоћ сигурно прихватити кад види да сте добронамерни“.
Lice grada: Feđa Kamasi – Atletski trener u AK „Vojvodina“ (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
