Пре 95 година, Латеранским споразумима, 11. фебруара 1929. године, утемељен је Ватикан као суверена држава.
Био је то споразум владе Италије, који је потписао Бенито Мусолини, и врха Римокатоличке цркве, односно папе Пија XI, ког је представљао кардинал, државни секретар Пијетро Гаспари. Мусолини, лидер Фашистичке партије, тада је у својству председника владе заступао краља Италије Виторија Емануела III.
Изузетан значај споразума био је јасан и савременицима, а посебно ће бити видан потоњих деценија.
Њима је решено такозвано Римско питање, које је отворено када је уједињењем Италије укинута Папска држава. Тадашњи папа Пије IX прогласио је себе за заточеника, одбивши да призна реалност уједињења Италије.
Осим чињенице да је у процесу уједињења Италије нестала Папска држава, за врх Римокатоличке цркве посебан проблем представљало је либерално расположење које је преовладавало међу присталицама уједињења.
Гарибалдијеви следбеници, ујединитељи Италије, били су тврдо антиклерикално расположени.
За врх Римокатоличке цркве отуда читав тај процес личио је на својеврсну катаклизму.
Наместо позиције апсолутног ауторитета, папство је сада доживљавано као нека врста реликта прошлости, до чијих политичких ставова се више није држало осим на нивоу дипломатске пристојности.
Склапање Латеранских споразума фебруара 1929. променило је отуда полувековне затегнуте односе врха Римокатоличке цркве и италијанске државе.
Фашистичка власт Бенита Мусолинија, која је такође одбацивала вредносни модел либерализма, показала се као савезник римокатолицизма.
Споразумима у Латерану, а има их три, између Мусолинијеве владе и Свете столице створена је тако суверена папска држава – Ватикан, чиме је решено тзв. Римско питање – спор италијанске државе и Свете столице настао шездесетих година 19. века и сасвим заоштрен 1870. када је и де факто Рим, односно остатак Папске државе, прикључен Краљевини Италији.
Претходних година трупе француског цара Наполеона III обезбеђивале су Папску државу, односно оно што је од ње остало, од тежњи италијанских националиста за потпуним уједињењем.
Претходно, све италијанске покрајине, осим делова које су још увек држали Хабзбурзи попут Трста или Истре, уједињене су под скиптром краљевске куће Савоја, али је Рим, који је иначе формално већ проглашен за престоницу уједињене Италије, остао недоступан како због противљења Римокатоличке цркве тако и због француског војног присуства.
Пошто је Наполеон III поражен и свргнут у Француско пруском рату 1870/71, уследило је не само коначно уједињење Италије, него и Немачке.
Папа Пије IX објавио је тада енциклику „Respicientes ea“ (буквално „Гледајући их“) којом је Италија проглашена за нелегитимног узурпатора, који онемогућава верске слободе.
Себе је прогласио за заточеника италијанске државе. Штавише, године 1874. Пије IX је забранио учешће римокатолика у политици Италије уопште.
Ватикан какав је одређен Латеранским споразумима, налази се у самом средишту града Рима, делом ограђен зидинама, на површини од 44 хектара.
Спразуми из фебруара 1929. названи су по Латеранској палати, познатој старој папској резиденцији, формално Апостолска Латеранска палата. Она и данас има екстериторијални статус попут више десетина других ватиканских објеката на простору Италије.
Реч је о службеним просторима Ватикана, резиденцијама, манастирима, образовним институцијама или институтима, попут примера ради, папског универзитета Грегориана, Библијског института или резиденције у Кастел Гандолфу.
У Латеранској палати је иначе данас смештен и Историјски музеј Ватикана, који приказује читаву прошлост Паске државе, почев од средине осмог века, када је франачки владар Пипин Мали 754. поклонио простор претходно Равенског егзархата папи Стефану II. Карло Велики је потом 781. проширио додељене територије и правно регулисао положај Папске државе.
Латерански споразуми потписани су иначе свесно 11. фебруара, на 71. годишњицу првог указања Богородице у Лурду, потоњем чувеном светилишту на југозападу Француске на ободима Пиринеја.
Уговори из Латерана остали су на снази и после Другог светског рата када су уграђени и у уставна решања Републике Италије, члан 7, из 1948. године.
Три споразума потписана фебруара 1929. иначе подразумевају, пре свега, политичко признање суверености Свете Столице, односно Ватикана као државе.
Потом, регулисан је положај Римокатоличке цркве унутар италијанске државе. Тим документом, знаним као конкордат, Римокатолицизам је добио статус једине државне религије у Италији. Други су могли бити толерисани.
Трећи споразум регулисао је финансијску позицију Ватикана и Цркве уопште у Италији, што је углавном значило да су потраживања Свете Столице испуњена, укључујући вишедеценијске заостатке.
Латерански споразуми остали су на снази до данас. Поред извесних ревизија 1984. године, њима се и надаље одређују односи Свете Столице и италијанске државе.
Grenel: Imamo rat u Ukrajini delom zato što je Nemačka potcenila Rusiju i Putina
Преузмите андроид апликацију.
