Отказивање улоге Милошу Биковићу у популарној серији Бели лотос продукције ХБО (HBO) потврдило је чињеницу да на политичком западу увелико доминира култура отказивања. Реч је о политичким разрачунавању са личностима које се из одређених разлога сматрају неприкладним или неприхватљивим.
За оне који су подвргнути овом виду политичког разрачунавања каже се да су „отказани“ (енгл. canceled). Примери културе отказивања постоје у свим сферама јавног деловања, а у последње време у великој мери су заступљени у култури. Поред јавних личности, мете могу да буду и књиге, филмови, историјске личности, односно било ко и било шта што може да засмета глобалистичким цензорима који одређују шта је исправно, а шта не.
Примери културе отказивања су брисање сцена из филма „Прохујало са вихором“, отказивање „ле Твора“, цртаног филма уз кога су одрастале генерације, отказивање глумца Кевина Спејсија због оптужби за силовање, где су дословно обрисане неке његове улоге. „Кенселован“ је и Доналд Трамп док је још увек био актуелни председник САД-а јер је на конференцији за медије говорио о изборним нерегуларностима. Он је све до прошле године био забрањен на свим друштвеним мрежама.
Веровали или не, на одређени начин „кенселован је“ и први амерички председник Џорџ Вашингтон, тако што му је већи број споменика уклоњен у Америци током протеста „Black lives matter“. Господари истине су одлучили да се обрачунају са првим америчким председником који већ више од 200 година није међу живима. Постхумно су му накалемили етикету да је расиста.
Већ неколико година на црној листи за отказивање налази се и ауторка књига о Хари Потеру, Џ.К.Роулинг јер је изјавила да трансродне жене нису жене и на тај начин увредила свете краве „Woke“ покрета.
Примера има много, а међу свима њима нашао се и наш глумац Милош Биковић који је „отказан“ након што га је Министарство спољних послова Украјине оптужило да подржава геноцид. Подржава геноцид тако што није јавно осудио Путина.
Управо овде видимо како се отказивање додатно радикализује. Раније је до њега долазило због изговорене речи, а данас долази и због тога што нека јавна личност није изјавила оно што се од ње очекује. Све ово подсећа на мрачна времена комунистичке диктатуре када се људима одузимала грађанска права због изговорене речи. Берлински зид је пао, али вербални деликт се вратио у много горем облику него што је икада раније постојао.
Комунистички комесари су раније имали судске процесе на којима су доказивали нечију кривицу, данас, глобалистички цензори пресуђују без суђења. Управо, горе поменути Кевин Спејси је неколико година након кенселовања на суду ослобођен кривице, међутим кога брига за то? На његовом примеру видимо да отказивање има ретроактивно дејство. Појединац који се нађе на удару крив је без обзира на све и као такав мора да послужи као пример за све остале који би помислили да прекрше или да релативизују оно што су глобални цензори ставили у своју заштиту.
Слобода говора требала би да буде главна одлика демократског и грађанског друштва. Међутим, у стварности јаз између слободе говора и стварног стања постаје све већи.
Право на мишљење постоји све док је „тачно“ и сагласно са „доминатним“ мишљењем. Уколико изговорите нешто што је у супротности са постулатима Новог светског поретка, бићете избрисани. Култура кенселовања се са политичког запада прелива и у наше двориште. Недавно смо имали ситуацију у којој је кенселован један други глумац – Никола Пејаковић.
Он је најпре доживео медијки линч од стране медија који представљају идеолошку палицу светских глобалних моћника, а након тога су га изопштиле колеге из сопственог музичког бенда само зато што се дрзнуо да подржи владајућу Српску напредну странку и Александра Вучића. Заступници културе отказивања у Србији су припадници тзв. другосрбијанске елите који су годинама имали монопол над комплетним јавним дискурсом.
На њиховом удару нашао се и Бранислав Лечић само зато што је оптужен за силовање једне колегинице. У нападу на њега учествовале су и његове колеге услед чега су му бројне улоге отказане. Без обзира што је поступак пред надлежним органима био у току, он је унапред проглашен кривим. Нарушена му је претпоставка невиности и одузето му је право на рад. На крају, Више тужилаштво у Београду је одбацило пријаву против њега, али за повреду његових права као и лажно пријављивање нико није одговарао.
Култура отказивања није ништа друго него облик тоталитарне контроле која настоји да кроз наметање одређених идеолошких принципа цело човечанство сведе на једнообразну форму понашања и мишљења. Од других облика тоталитарне контроле гора и опаснија је по томе што кроз увођење друштвено прихватљивог речника доводи до контроле људског ума. Следећи наметнута правила, људи долазе у ситуацију да најпре цензуришу сопствене мисли тако што их неће јавно саопштавати, а након тога их сузбијају у самом зачетку.
На тај начин се од човека одузима слободна воља, оно највредније што му је Бог дао, по чему се он разликује од свих других створења на земљи. Зато је то једна опасна појава против које се треба борити.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
