Костарика (Costa Rica – у преводу са шпанског „богата обала”), малена је земља у тропима у Средњој Америци чију западну обалу купају топли таласи Пацифика, а источну тиркизно Карипско море.
За Костарику смо сви чули у контексту извоза кафе и банана, али ретко ко зна да у овој земљи површине тек две трећине Србије живи чак пет одсто светског биодиверзитета, да нема војску још од 1949. године, те да је једна од ретких земаља Средње и Јужне Америке у којој безбедно можете пити воду са чесме.
За еко – туристе у потрази за чудима флоре и фауне, опуштеном атмосфером и рајским пешчаним плажама, ова земља, чијих више од 25 одсто територије представаљу национални паркови и резервати природе, је савршена дестинација.
Сем тога, уколико се упустите у разговор са локалним становништвом сва је прилика да ћете као бонус добити и понеку бесплатну лекцију за срећан живот. Путовање по Костарики је безбедно, а највећу опасност по туристе вероватно представљају вешти мајмунчићи који користе сваки тренутак да им украду храну и друге предмете.
„Живот је оно што ми сами створимо од њега”, кажу „Тикоси”, како себе називају Костариканци. А какав је живот у Костарики? Неке од првих ствари које се примете су општа успореност, осмеси и опуштен приступ како позитивним, тако и негативним ситуацијама.
Ово је укратко и објашњење њиховог националног слогана „Pura vida” (у слободном преводу „Само живот”) који се примењује на све сфере живљења и који најбоље описује Тикосе. Изрека је стекла популарност захваљујући истоименом мексичком филму из 1956. у ком главни лик и поред потешкоћа у животу остаје позитиван и сам често понавља девизу „рura vida”.
„Pura vida” у пракси изгледа тако што просечни Европљанин уморан од дугог лета слети у Сан Хозе и све што жели је да купи СИМ картицу и повеже се на интернет. Долази до разних технолошких компликација, картица или не ради или ради, али нема кредита.
Интернет не функционише и слично, Европљанин је нервозан док га Тикоси тапшу по рамену и објашњавају како ће „Све бити ОК – рura vida” али не раде ништа конкретно да помогну, већ радије отпочињу пријатељски разговор са придошлицом.
За туристе који стижу с друге стране океана ово може бити иритантна појава, но, Костариканцима је опуштеност у генима и после само неколико дана овај modus operandi се као зараза преноси и на странце.
„Pura vida” лако уђе под кожу нарочито у данима проведеним испод палме, уз шум океана и свежу кокосову воду.
Ипак, брзо постане очигледно да се овај мото не односи само на моменте опуштања, као и да је много више од пуке изреке. То је емоција, став, читав један стил живота специфичан за ову земљу.
Градови у Костарики нису посебно лепи (укључујући и престоницу). Земља се не може похвалити богатом историјом и разочараће оне у потрази за археолошком налазиштима (за тако нешто – правац суседна Никарагва!).
Без обриза на ово Костарику вреди посетити, уколико сте заинтересовани за природне лепоте. Ова земља је, наиме, на петом месту у свету по Индексу заштите животне средине.
Још када је пре више од 70 година Костарика укинула војску, највећи део буџета раније намењеног за безбедност одлази на очување природе, као и на образовање и улагање у државне болнице.
Сваки од чак 28 националних паркова и резервата посебан је на свој начин, било да се ради о драматичном вулкану Аренал, белим пешчаним плажама у парку Мануел Антонио на које понекад сврате крокодили или кишним шумама у Монтеверде парку које можете прелетати на зиплајну.
На Костарики живи преко 500 хиљада животињских врста, а уз мало среће и доброг водича можете се наћи очи у очи са бодљикавим прасетом, тапиром, разним врстама мајмуна али и са јагуарима. Коатији, лењивци и најшаренији могући папагаји упадаће вам у кадар и без да их тражите.
Костарика је дом и једној од седам светских „плавих зона”, на полуострву Никоја на обали Пацифика. „Плаве зоне” представљају географска подручја на којима људи живе најчешће преко деведесет година, а често и више од сто.
Одликује их ниска стопа хроничних болести, а Никојани своју дуговечност приписују здравој локалној храни, као и свеукупно свом опуштеном начину живота.
Данас популарна туристичка и сурферска дестинација, полуострво је некада била насељено Чоротега индијанцима чији се поглавица звао Никоја.
Случајно или не, у складу са опуштеним стилом живота Тикоса, једна од животиња по којој је Костарика препознатљива је – лењивац.
Живе високо у крошњама, хране се искључиво лишћем и ретко силазе (обично само како би обавили нужду, због спорог метаболизма не чешће од једном седмично) али их можете посматрати изблиза у неком од бројних прихватилишта где се волонтери старају о бебама лењивцима који су остали без мајке или одраслим који су повређени или болесни.
Бебе лењивце је тешко разликовати од плишаних играчака, а о важности ове животиње у Костарики говори и чињеница да се појавила на новчаници од 10 хиљада колона.
Иако популарна међу (посебно северноамеричким) туристима Костарика је за сада успела да очува свој аутентични биодиверзитет.
По много тога ова земља је јединствена и вредна упознавања. Осим невероватне природе, могућности активног (али и пасивног) одмора, у Костарики вас чека и „рura vida”, концепт од ког би сваки гост требало да понесе макар делић назад кући, као сувенир.
Аутор текста: Н. Кошта
