Сеобе или миграције су присутне од давнина и нераскидиво су повезане са људском историјом. Град Нови Сад и Војводина уопштено, током читаве своје историје били су подручје великих сеоба или миграција, и данас су преознатљиви по мултикултуралности. Сва та кретања била су условљена историјским околностима и ратним вихорима. Људи који су пролазили кроз миграције, доносили су своју културу, језик, веру, традицију и навике старог краја на ове просторе, мешајући их са постојећим, али су преносили и своје судбине, искуства и животна убеђења.
Различите етничке заједнице створиле су несвакидашњи потенцијал за буран и успешан развој Новог Сада.
Захваљујући културним потребама, све ове етничке заједнице ствараће духовна и материјална добра, која ће представљати културни идентитет, корпус Новог Сада. Миграције су резултирале да у Војводини данас живи нешто мање од два милиона становника и 26 националних мањина, а шест језика има службени статус – српски, мађарски, хрватски, словачки, румунски и русински.
Прва насељавања још у камено доба
Трагови најстаријих људских насеобина на простору Војводине потичу из старијег каменог доба (палеолита), док се у периоду млађег каменог доба (неолита) овде развија старчевачка и, нешто касније, винчанска култура.
Простор Војводине запљускују таласи миграција илирских, трачких, сарматских и келтских племена, а у I веку и Римљана, потом германских Гота, Хуна, Гепида, док у VI веку и Словена и Авара.
Почетком VII века, међу словенским племенима која насељавају Панонију и Балкан, налазе се и Срби. У IX веку у Панонску низију стиже и ратничко племе Мађара.
Утицај Турске империје
Од половине XVI века, па наредних век и по, целокупном територијом Војводине владала је Отоманска империја. Опустеле војвођанске градове тада настањује етнички шаролико становништво – Срби, Турци, Арапи, Грци, Цинцари, Румуни, Јевреји, Јермени… Махом су то трговци и занатлије пореклом из турских крајева на Балкану, који са собом у Војводину доносе изражен оријентални дух. Турци су извршили пресељење скупине католика Буњеваца из далматинског Залеђа у данашњу Бачку, а Шокце из Босне населили су у Подунавље.
У Првој великој сеоби Срба 1690. год, на територију Војводине стигло је 37.000 српских породица (најмање око 185.000 људи), а 1740. уследила је Друга сеоба Срба, за коју Вук Караџић каже да је чак 80.000 ових миграната побијено у турским нападима, знатно више него што је доспело у Војводину.
Срби ће постати најбројнија етничка заједница у Војводини.
Први становници Рацке вароши
У Подунављу, на левој обали Дунава, настало је насеље под називом Рацка варош, Српски град, предграђе Петроварадина, Петроварадински Шанац…
Био је то мочваран, често плављен и нездрав предео, оштрих зима, ветровитих пролећа и јесени и жарких лета, препуних комараца и других инсеката. Такав амбијент није био пријатан за живот, али је пресудио његов повољан географски положај.
Први становници овог насеља били су градитељи мостобрана, смештени тик уз њега, а уз њих и трговци снабдевачи Петроварадинске тврђаве: ковачи, крчмари, пекари, кројачи, мајстори свих заната који су у оно време ишли уз војску и војнике и од њих живели.
Други талас досељеника су Босанци и Херцеговци, због чега су их овде затечени “староседеоци” назвали Сарајлијама. Један од најпознатијих је мостарацa Сава Вуковић “који је 1776. године постао гражданин новосадски” и који је завештао велику суму за оснивање Новосадске гимназије.
Трећи досељенички талас био је од изузетног значаја за напредак града. Били су то грађани Београда, претежно становници из српске и немачке дунавске вароши и нешто мало грчких (цинцарских) и јерменских породица, који су бежећи од повратка Турака (после предаје Београда турским властима 1739. год), пребегли на територију Аустријског царства.
Ови “Белиградци” навикли на грађански живот, подстаћи ће будућу борбу становника Шанца за самосталан развој и добијање елибертације 1748. године.
Јермени у Шанцу
Међу “Белиградцима” у Петроварадински Шанац доселили су се и Јермени. Они су се врло лако уклапали у локалне средине у смислу комуникације са припадницима других нација, поштовања државних закона и начина живота.
У приватном животу су чували сећање на своје породично, национално и верско порекло, па чак и начин облачења. Економску сигурност и завидно имовинско стање обезбеђивала им је првенствено трговачко-занатска делатност у којој су се најбоље сналазили. Јермени су се асимиловали у немачку заједницу.
Грко-Цинцарска заједница
Миграције и први примери сталног насељавања Цинцара, Грка и других хришћанских трговаца из Турске у Хабзбуршку монархију, првенствено у Угарску, почиње у XVII веку, да би њихови следбеници у већем броју почели да стижу после Карловачког мира 1699. год.
Грко-Цинцарска заједница успешно се бавила трговином и била је сконцентрисана дуж Дунавске и Ћурчијске улице. Њихове куће су биле типично оријенталног типа, са трговинама и занатским радионицама са уличне стране, на коју су гледали ћепенци, источњачки прозори са капцима. Почетком лета, у време када цветају руже, пролазник који би ходао новосадским улицама са сигурношћу је могао да одреди која кућа је цинцарска. Наиме, у то време Цинцарке су правиле слатко од ружа и то је једна од цинцарских оставштина подунавском кулинарству.
Грко-Цинцарска заједница у Новом Саду је формално опстала до друге половине XIX века, али још много раније они су почели посрбљавати своја презимена.
Новосадски Јевреји
Први Јевреји у тадашњи Петроварадински Шанац досељавали су се из северних и западних покрајина Хабзбуршке монархије, а 1739. год. доселили су се Јевреји из Београда, после пада тог града у турске руке.
Када су Јевреји добили рок да се иселе из центра града, одређено им је место у Јеврејској улици, где је пресељена и Синагога, заједно са гробљем. Јеврејска заједница је била омања и држала се подаље од свих политичких и друштвених дешавања у граду.
Највећи број новосадских Јевреја страдао је током Другог светског рата, а већина преживелих се потом иселила у Израел. Културна заоставштина новосадских Јевреја је и данас веома импозантна.
Насељавање других мањина у Војводину и Нови Сад
Након окончања периода аустро-турских ратова 1739. год, Хабзбуршка монархија је дошла у посед плодних, али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада је одлучено да се оне населе и привредно обнове. Тако је почело планско досељавање Немаца и Мађара, а у мањој мери и Словака, Румуна, Хрвата, Русина и других.
Миграције су се одиграле у три велика таласа: Немци из Немачке се досељавају на наше просторе – 1720, 1740. и 1760. године. Иако су долазили из разних делова Немачке, домаће становништво их је звало Швабама (према немачкој регији Швабији).
Досељавање Мађара спровођено је постепено и трајало је око 100 година, све до краја XIX века. Досељени мађарски грађани били су чиновници, радници, повртлари и виноградари. Велики број њих населио је новосадско насеље Телеп, где се управо развила виноградарска и повртларска делатност.
Нешто касније је досељавана и мађарска сиротиња, понајвише калвинисти. Католичанство је имало статус државне религије, али је касније и протестантима омогућена слобода вероисповести, што је привукло велики број протестантских Мађара и Словака.
Русини су у Војводину стигли у XVII веку (1750-1748.) и то са Карпата. Населили су неколико насеља у Срему и Бачкој, укључујући Нови Сад.
Данас је готово заборављено да су међу досељеницима у Војводини били чак и Французи, Каталонци и Италијани. Ови народи су се током времена претопили у Немце, Мађаре и Србе. Од њих је данас остао само траг у презименима и топонимима (Перлез).
Миграције у Војводини нису биле једносмерне
Значајна је била и емиграција. Велика померања становништва у Војводини изазвао је Први, а нарочито Други светски рат. После Првог светског рата из Мађарске се у Војводину преселило око 14.500 Срба и забележено је веће досељавање Срба из Лике и Северне Далмације.
После Другог светског рата десила су се два велика миграторна таласа. У првом таласу je око 250.000 војвођанских Немаца напустило просторе Војводине, чиме су после два века нестали са овог простора.
Истовремено у Војводину су стигли колонисти из Босне и Херцеговине и Хрватске, а нешто мање из Црне Горе, Македоније, Косова и Метохије.
Грађански рат деведесетих, на просторима бивше Југославије, изазвао је нове миграције.
У Војводину и Нови Сад се слио талас избеглица (према званичним подацима 259.719 лица), Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Грађани Новог Сада су симболичке вредности својих етничких заједница уткали у колективну меморију овог града, створивши посебан културни идентитет.
Националне културе постале су основ сваке посебне културе, у оној мери у којој потврђују и изражавају идентитете народа којима припадају и повезују их са културама Европе.
Преузмите андроид апликацију.
