Већина наших родитеља је расла у времену натапираних фризура, фиксних телефона са бројчаником, телевизијe са пар канала и много времена за игру ван куће.
У том времену, сакупљали су сличице и салвете, јурили се по улици, играли жмурке, кликерали, прескакали ластиш, а док је зима санкали се, грудвали и правили снешка.
Време које се трошило на игру било је драгоцено и круцијално за одрастање.
Такав модел дружења и социјализације се задржао до раних двехиљадитих, односно код генерација рођених деведесетих година.
Када је било топло летње време, играли смо се лоптом, вијали, играли ножни тенис, између две ватре и још много тога.
Све у свему, нисмо улазили унутра све док нас позову на ручак или вечеру, сем кад смо самовољно долазили кући јер почиње нова епизода омиљене шпанске серије.
Било је крајње досадно да цео дан проведеш у соби када си уместо тога могла да уживо чујеш нови трач, препричаваш вицеве, играш на улици и да се заљубиш у другара који увек побеђује у некој игри.
Било нам је дивно, баш зато што је наше детињство које памтимо било топло време без раздвајања и одбацивања, са пуно интеракције, дружења, смеха, вицева, креативних игара и идеја, држања за руке, вожњи ролера и бицикла по цео дан! И да, никад нам није било досадно.
Доласком интернета и мобилних телефона такав тип дружења је данас веома угрожен.
Телефони су у великој мери окупирали како старе тако и младе, те је све мање разговора уживо и активног дружења.
Улице су празне јер сада постоје другачији садржаји који интересују децу и тинејџере.
Свакако да ће се свако присећати свог детињства са сетом, међутим, постоји оправдан страх родитеља да данашње генерације неће имати чега да се присете сем времена које су провели на телефону.
Није нужно да све што је ново лоше, напротив, лоше је само то што се полако такве игре заборављају.
Ми смо посетили вртић „Видовднаски звончић“ где смо се са предшколицма играли баш тих игара које смо и ми играли као деца.
Једва су дочекали да дођемо како бисмо провели време играјући се унутар просторија вртића и у дворишту.
Ми смо донели ластиш, а они лопту и кликере, па смо се играли таман колико нам је време дозволило.
Подсетили смо се чувених песама и бројалица и како се бирају играчи за игре између две ватре, ласте проласте, ћораве баке и царе царе господаре.
Уверили су нас да је то саставни део њихове свакодневне игре у вртићу, те смо схватили да ће неке игре заувек остати део дечијег интересовања.
Јер шта је дружење без игара и понеке расправе ко је први и да ли је неко варао остале саиграче?
Једно је сигурно деца ће увек бити деца, а њихове игре ће увек имати исти карактер, ма како се они играли.
Преузмите андроид апликацију.
