Рођен је као Лука Мушицки 27. јануара 1777. године у српском Темерину, у Башкој жупанији, од оца Георгија и мајке Анастазије. Потиче од српске породице која се доселила у Бачку из села Мушића у ваљевском крају. Основну школу учио је у Темерину, гимназију у Новом Саду и Сегедину, а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канеларије у Карловцима, наставник Богословије, и, пошто се закалуђерио, ахимандрит манастира Шишатовца. Од 1828. до смрти био је владика Карловачкога владичанства са седиштем у Плашком.
Мушицки је био један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, знао је неколико европских језика и познавао скоро све веће песнике античког и новог доба. Његови омиљени песници били су: Фридрих Готлиб, Клопшток, чувени немачки песник, писац „Месијаде“, Давид „псалмопјевац“ и нарочито Хорације, чију је поетику (Ars poetica) знао наизуст. Он од Хорација узима метричке облике, хвалбену и свечану речитост и први међу Србима почиње да ствара уметничку поезију у духу и руху европске псеудокласичне поезије. Сматрао је као велики успех што може на српском језику певати у латинским метричким обрасцима.
Питање књижевног језика и песничке форме
Мушицки је покушавао да архаични старословенски језик, који није имао књижевне традиције, прилагоди псеудокласичној дисциплини форме, у време када је та дисциплина преживела као и сам језик. Он је покушао да независно од народне песме створи нове ритмичке облике и дао је неколико виртуозних образаца, али је његов покушај пропао због одсуства талента и због архаичног језика.
Живећи у доба Вукове реформе језика и правописа, Мушицки се бавио и питањем језика. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик, али као црквени човек он је и за рускословенски.
Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност. Скупљао је сам етнолошку грађу и први подстакао Вука Караџића да је и овај скупља и објављује. Иако је волео и поштовао Вука, 1819. године га је јавно осуђивао зато што је у свој „Рјечник“ унео више појмова из народног (по њему „свињарског“) сексуалног живота. Критика је ишла на душу и царског цензора Копитара, који је то дозволио.
Песнички рад
Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. Исте је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки под насловом „Стихотворенија Лукијана Мушицког“. То је стихотвореније врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, али стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте.
Био је изузетно популаран у периоду између 1820. и 1840. године, а његов „Глас харфе шишатовачке“ наишао је на више одјека но и један српски песнички производ пре њега. Велики Копитар га је називао „Српским Хорацијем“ а Шафарик „кнезом српских песника“. За Његоша он је „геније рода“, а за Ђуру Даничића је „отац новије српске књижевности“.
Он пева о карактеру, народољубљу и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ „Глас харфе шишатовачке“, коју већ поменусмо, биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“.
Дописивао се са многим ученим људима свог времена,попут Копитара, Шафарика, Тургењева, Трлајића, Соларића, Стојковића, Магарашевића, Караџића и других. Одржавао је пријатељску везу са Михаилом Витковићем, српским песником из Пеште коме је Мушицки посветио и оду.
Преузмите андроид апликацију.
