Недуго по добијању статуса слободног краљевског града, градски Магистрат у Новом Саду приступио је озбиљном задатку калдрмисања главних улица.
До тада су путеви и улице у Новом Саду и околини биле земљане, због чега би се током летњих врућина Новосађани гушили у прашини, а током периода јесењих киша гацали по блату.
Занимљиво је да се средином 18. века друмарина уредно наплаћивала у Новом Саду, иако није постојала ни једна поплочана улица.
Податак о томе сачуван је у писму једног турског трговца, који је 1751. године упутио протесно писмо ником другом до самој царици Марији Терезији, у којем је изразио своје велико незадовољство овим наметом. Осим чињенице да се друмарина наплаћује у сваком месту Аустроугарске царевине изнова, посебно га је погодила чињеница што се плаћа и у Новом Саду, који нема ни једну коцку калдрме на својим улицама.
Читав посао око поплочавања улица ишао је врло споро. Иако је Магистрат у Новом Саду још 1766. године добио дозволу да калдрмише путеве, прве улице су поплочане тек крајем 18. века.
Биле су то Темеринска и Футошка улица, тада важни путни правци, које су поплочане 1793. године, а за читав посао употребљен је камен из Беочина.
Наплаћивање друмарине издавано је закупцима путем јавних лицитација, а од самог почетка било је оних који су по разним основама тражили изузеће од овог намета. Другим речима, свако мало неко је сматрао да је он привилегован и да он не треба да плаћа друмарину.
Како би се спречило избегавање плаћања друмарине, читав Нови Сад је опасан опкопом, који је имао четири капије, са ђермом и цедуљарницу.
Цедуљарница је било место одакле се наплаћивала друмарина, односно такса за путнике и трговце који улазе у град. Новац од наплаћене друмарине употребљаван је затим за калдрмисање и одржавање улица.
Почетком 19. века, током 1800. године улице су поплочаване и циглом, али је овај материјал био врло незахвалан за путарске потребе, па је већина улица у којима су биле употребљене цигле доста пропало већ до 1807. године.
Пропадању улица је највише допринело неодржавање путне инфраструктуре, а неодржавању путне инфраструктуре је највише допринело избегавање плаћања друмарине.
Опкоп око Новог Сада који је често био испуњен водом све чешће би пресушио, чиме је губио своју основну функцију, па се у град могло улазити и мимо капија, без плаћања друмарине. Уз све то, 1804. године је у Србији подигнут устанак против Турака, па су се проток људи и трговина додатно смањили, а самим тим и приход од наплате друмарине.
Један од најтрагичнијих догађаја у историји Новог Сада збио се 12. јуна 1849. године, када је град након бомбардовања са Петроварадинске тврђаве од стране мађарских револуционара био готово срављен са земљом, а већина његових становника побијена.
Разарање је било толико да се разматрало расељавање преосталог живља по другим градовима, али се од овога одустало након молбе Новосађана упућене цару у Бечу да их нерасељава, већ да им да финансијску помоћ за обнову града. Цар је пристао и Нови Сад је добио зајам од 1.300.000 форинти за обнову.
Обнови града се приступило плански, исцртане су улице и обележене парцеле за градњу кућа и то је мање – више распоред улица какав је и данас у старом језгру Новог Сада.
Поплочавање улица није био приоритет. Тек 1869. године поново се калдрмише Темеринска улица, а 1870. године довршава се Темерински пут. Такође, исте године се калдрмише цео Кисачки пут, као и део града између данашњих улица Милетићеве и Његошеве.
Дунавска улица калдрмисана је 1881. године, а том приликом су због плавног терена испод калдрме начињени одводни канали.
Асфалт у Нови Сад није стигао све до почетка 20. века, а асфалтирани су тротоари улица. Камен је и даље био главни материјал, којим су поплочаване новосадске улице.
У периоду између два светска рата Нови Сад доживљава прави процват, те се из године у годину шири путна инфраструктура. Тада многе градске улице добијају чврсту подлогу, неке калдрму, а неке асфалт. Отварају се нове улице, пробијају булевари, засипају се земљом и исушују некадашњи дунавски рукавци, зидају се нове зграде.
После Првог светског рата, због силних војски које су током рата пролазиле кроз Нови Сад, калдрма је била веома оштећена, те су у многим улицама биле неопходне поправке. Из тог периода, тачније 1919. године, сачуван документ у којем Град Нови Сад тражи да се утиче на француску војску да не односи камен и шљунак намењен за поправку оштећених путева.
Земунска фабрика асфалта је 1922. године асфалтирала Масарикову, Железничку, Пашићеву и улицу Краља Александра I. Затим су асфалтиране Сремска, Војвођанска и Футошка улица.
Дуж улица Цара Душана, Шумадијске, Радничке и многих других прављен и су тротоари, које су плаћали кућевласници, испред чијих домова се тротоар налазио.
Према званичним подацима из 1923. године, Нови Сад је имао 41.297 метара калдрме.
На новосадским капијама и даље се наплаћивала такса, која је уведена зато што су граду била потребна средства за одржавање и поправку асфалта, калдрме, чишћење и поливање улица.
Алмашка улица калдрмисана је 1924. године, док су наредне године асфалтиране Дунавска улица, улица Лазе Костића, Поштанска и друге улице.
Према плановима Савета града из 1927. године Булевар краљице Марије (данашњи Булевар Михајла Пупина) требало је да се уреди тако, да се омогући несметан саобраћај од Трга ослобођења (Трг слободе) до Моста краљевића Томислава (Варадински мост), на којем су радови већ увелико привођени крају.
Булевар краљице Марије насут је термакадамом, материјалом за облагање путева направљеним комбиновањем ломљеног камена, песка и катрана.
У периоду између 1928. и 1929. године асфалтиране су улице Војводе Бојовића и Краља Петра, а калдрмисана је улица Земљане ћуприје. Крајем 1929. године, Булевар краљице Марије добио је калдрму.
Током тридесетих година 20. века, обимни радови асфалтирања и калдрмисања новосадских улица су настављени.
Током Другог светског рата Нови Сад се није ширио, али су започети радови на калдрмисању и асфалтирању улица приведени крају. Није било већих радова и углавном се радило на редовном одржавању постојећих путних праваца.
У периоду од 1941. до 1945. године из Фрушкогорске улице су уклоњене шине којима је ишао трчика, а постављене жуте коцке.
У послератном периоду, са реконструцијом улица креће се педесетих година и по највише због преласка на аутобуски јавни саобраћај. Наиме, тада је ојачавана подлога пута и коцке су заливане асфалтом, како би путеви могли да издрже аутобусе, нарочито оне дабл-декере, увезене из Енглеске.
Током времена се успостављају нови стандарди у изградњи путне инфраструктуре.
Прометне саобраћајнице се више не поплочавају каменим коцкама, а тамо где су биле постављене преко њих се налива асфалт.
Због тога се у многим новосадским улицама, када дође до оштећења коловоза, испод слоја асфалта још може видети калдрма, којом су се некада кретали стари Новосађани.
Но, калдрмисање није потпуно нестало из Новог Сада. Данас се ова техника поплочавања, уз примену и неких нових материјала попут бехатона, користи претежно за партерно уређење градских тргова, пешачких зона и паркиралишта.
Наплата друмарине је одавно укинута, а изградња нових путева и одржавање постојеће путне инфраструктуре се данас финансира средствима које град сваке године опредељује из буџета, који се пуни плаћањем пореза грађана.
Свакодневно смо у прилици да видимо како Нови Сад наставља да грана и унапређује путну инфраструктуру, јер је то један од главних предуслова за даљи развој града.
Преузмите андроид апликацију.
