Много пре чувеног београдског „Вечитог дербија“, чак и пре него што су „Црвена звезда“ и „Партизан“ основани, Нови Сад је имао свој дерби.
Наиме, низ година, након Првог светског рата, у Новом Саду је владао велики ривалитет између локалних фудбалских клубова Војводине и НАК-а. Без обзира да ли се радило о пријатељској или првенственој утакмици, када играју ова два клуба на стадиону су се окупљали сви љубитељи фудбала из Новог Сада, уверени да ће присуствовати лепој и борбеној утакмици.
Новосадски атлетски клуб (НАК) био је најстарије и једно од најуспешнијих новосадских спортских друштава, које је имало активну фудбалску секцију. Клуб је основан 1910. године, када је Нови Сад био у саставу Аустроугарске и окупљао махом спортисте мађарске националности. Клупске боје су биле плава и бела.
Са друге стране, фудбалски клуб Војводина основан је у првој половини 1914. године, од стране ученика Змај Јовине гимназије и чинили су га српски играчи. За боје клуба одабрана је црвено бела комбинација. У историји новосадског спорта пре Другог светског рата, Војводина, која је уједно била и атлетски клуб остаће упамћена као клуб који је остварио највећи успех.
Словенски део Новог Сада је навијао за Војводину, док је мађарски и немачки део града подржавао плаво-беле. Иако је то родило велико ривалство које је пунило стадионе и цртало невидљиве границе навијачког припадништвa, фудбалери супарничких екипа били су велики пријатељи
Фудбалери и навијачи НАК-а после сваке победе свог клуба, окупљали су се у кафани „Код Мароша“, која се налазила у близини касарне у Футошкој улици, на самом углу Футошке и Браће Рибникар и која је била најближа некадашњем НАК-овом игралишту.
Прославе су обично трајале до дубоко у ноћ и у таквим приликама газда Марош би остајао без комплетног инвентара, чаша и флаша, јер би слављеници све живо поразбијали.
На Видовдан, 28. јуна 1925. године, требало је да се одигра значајан дерби између НАК-а и Војводине. Пре тога је, исте године. НАК већ забележио две победе над црвено-белима и у кафани „Код Мароша“ се припремало и треће узастопно славље. Газда Марош је обишао све стакларе у граду и унапред покуповао све чаше и флаше, знајући с ким има посла.
Међутим, Војводина је заиграла много боље него раније и једним, али злата вредним поготком, савладала свог великог ривала. Те вечери су славили навијачи Војводине, а у кафани „Код Мароша“ било је тихо као да је дан жалости. „Муниција“ за лумповање остала је кафеџији за неку другу прилику.
Преузмите андроид апликацију.
