Можда је Београђанима најпознатији такозвани “круг двојке“, епицентар престонице омеђен невидљивом границом коју је правио трамвај број два, међутим, за нас Новосађане постојао је неки други круг, који је битно одредио наше постојање, а то је “круг седмице“.
Сви који су имали прилику да одрастају, момче се и девојче протеклих година у нашем граду, веома су добро упознати са овим феноменом.
Не, у питању није неколико квартова познатих по најпрефињенијем и најлуксузнијем начину живљења, као што је то случај са београдским “кругом двојке“, већ пун круг који је аутобуска линија број седам некада правила по граду, те то шта је за нас она представљала.
Иако Нови Сад из дана у дан бива све богатији садржајима које може да понуди младима (живела титула Европске престонице културе), некада се ноћни живот углавном одвијао у ужем центру града или ту негде у близини, рецимо на Кеју.
Као тинејџери, у нашим главама персоне веома озбиљних година и животних схватања, а заправо деца, користили смо сваку прилику да у потпуности искористимо све предности које нам је нудио луксуз становања у Новом Саду.
Због тога нисмо нестрпљиво чекали викенде како бисмо кренули у потрагу за забавом, већ смо свакодневно себи проналазили неки нови занимљив садржај који би нас окупирао.
Ти садржаји су се на почетку обично налазили у близини наше куће, али су временом, како смо стицали родитељско поверење, бивали све удаљенији. Зато смо сви хрлили у центар, иако смо живели у најразличитијим деловима града.
Могли смо где нам срце иште. Нови Сад, иако мали, чинио се неограничено велики простор који смо тек требали да истражимо и освојимо.
Није нам био проблем отићи ни у један од многобројних квартова који је у том тренутку имао нешто што нам је било занимљиво.
Постојале су разне аутобуске линије које су уредно возиле до сваког места које би се нашло на нашој листи жеља, међутим, све и једна од тих линија своју последњу вожњу завршавала је у поноћ.
Након поноћи си “могао да се сликаш“, хваташ такси и пажљиво посматраш како таксиметар откуцава троцифрени број, због ког ћеш након што стигнеш кући остати тотално шворц.
Ипак, само ретки су се у то време кући враћали таксијем.
Не само због тога да би уштекали новац који су им родитељи дали за излазак то вече, већ и због саме атмосфере која је владала унутар ње, омиљено превозно средство тих година била је аутобуска линија број седам, такозвана “седмица“.
“Седмица“ је бивала култни аутобус. Ради се о јединој линији која је возила по Новом Саду након поноћи, а њен распоред, за разлику од других аутобуса који су свој мењали по сезонама, био је исти годинама уназад.
Знало се, након што откуца поноћ, “седмица“ вози на сваких четрдесет минута.
Њена рута била је позната. Возила је од Лимана 4, преко читавог Булевара ослобођења где је на станици код Футошке пијаце углавном купила највећи број младих, Детелинаре, Новог насеља, а онда поново настављала ка Лиману где би завршила свој пун круг.
На тај начин покривала је скоро све делове града. Из центра нам је до Футошке пијаце требало свега седам минута, а брат брату ни да је тродупло више од тога не би нам било тешко само да не трошимо тешко искукане родитељске паре оним немилосрдним таксистима.
У “седмици“ никада није била тишина. Ту су се обично мешале три или четири различите песме са разних телефона, а свако друштво би покушавало што гласније да отпева своју нумеру као да је у питању неко музичко такмичење.
Дисати се могло, али једва, поготово за нас ниске.
Промили алкохола у ваздуху били су заступљени у толикој мери да си се комотно могао напити, без да си окусио алкохол то вече.
Гужва је била толика да су шансе да уђеш у аутбоус, уколико га чекаш после Футошке пијаце, биле испод минималних.
Фаце које су користиле овај превоз долазиле су из разних друштвених слојева.
Поред фенсера који су били најбројнији, било је ту и панкера и даркера који су својим слушалицама у ушима негодовали оно што су сматрали музичким неукусом својих вршњака.
Због добро познатог реда вожње, ако су ти родитељи дозволили да останеш до два ујутру, знало се, идеш кући “седмицом“ у 1.20.
Тако су се у “седмици“ родиле и неке прве љубави. Уколико је и твоја симпатија сваки пут морала да се нацрта кући у два као и ти, скоро сваки дан би је могао срести у познатом термину.
У “седмици“ се понекад и играло уз музику. Додуше, због огромне гужве нисмо имали могућности за неке “богзнакакве“ покрете, али цимање главе напред-назад било је довољно да ода утисак да смо срећни што смо ту, што смо млади и што живимо пуним плућима у том тренутку.
Данас ова линија више не саобраћа. Њену улогу сада обавља аутобус број 18 који једини превози путнике по ноћи.
Иако није у питању иста путања, принцип је исти – обићи што више квартова у Новом Саду, покупити младе и безбедно их транспортовати кући.
У “осамнаестицу“ никада нисам ушла. Бојим се да би то била издаја оне успомене на “седмицу“ коју тако радо чувам у срцу још од младости.
Надам се да “млади“ који су тек почели са освајањем овог предивног града стварају барем упола лепе успомене какве смо стварали ми у “седмици“.
Надам се да данашњи возачи имају живаца за три помешане врсте музике, буку, галаму и гласан смех, као што су имали они наши.
Надам се да је нова линија у свему доследно заменила стару и да је једини недостатак у односу на некад то што је, да се не лажемо, много теже преломити језик да изговориш “круг осамнаестице“, него “круг седмице“.
Kada bi Štrand bio ono dete kojim se ponosimo, šta bi bio Oficirac?
Преузмите андроид апликацију.
