Узимам телефон и прстом превлачим преко екрана не би ли „откључала своју шифру“ и приступила подацима који се налазе на њему.
Мислим се… када би ми неко мазнуо телефон, не би било најгоре то што би могао да “ојади“ све моје рачуне, јер да се не лажемо, нема тамо богзначега, већ би то значило да сам изгубила приступ email-у, многим значајним бројевима телефона, неким белешкама од којих ми зависи каријера и успоменама које сам годинама тако упорно сакупљала.
Еј, па цео живот смо стрпали у иновативну џепну скаламерију.
А могу вам рећи да то и није неки живот ако ван тога што је у телефону, немамо чему да се радујемо.
Дакле…
Иако се правим да их не примећујем, мом опсесивно компулсивном поремећају веома сметају црвене тачкице које означавају да неку од примљених порука нисам отворила и прочитала.
Двадесетак неотворених email-ова, седамнаест непрочитаних порука на Viber-у, WhatsApp који се усијао, Instagram и Facebook који ме просто маме да оставим оно на чему радим у користећи их, улудо, проведем наредна два сата, чине ме помало анксиозном и жељном да се вратим у прошлост.
Прошлост у којој су ове чудне справе чиниле само малени део нашег живота, за разлику од данас када су нам неизоставан део свакодневице.
Кажу да не ваља живети у прошлости, међутим, бити носталгичан је понекад не само лепо, него и корисно. Чисто да бисмо се сетили ко смо.
Када сам била други разред основне школе мобилни телефони су се тек појавили. Мама и тата су имали, разуме се, само један мобилни телефон који је и поред могућности да се преноси стајао на, претходно договором установљеном, месту у стану.
Добро се сећам како је изгледао јер сам, услед мојих креативних испада са фломастером, када сам га обојила у љубичасто, добила незапамћене батине.
Наравно, то није био довољно велики разлог да би тата дигао руку на своју принцезу, али мама се, добро се сећам, прилично дала у то, као да је увежбавала покрете како би касније отресла тепих окачен у дворишту.
Љубичасти Siemens, у даљој причи ћу га ословљавати “циглом“, не морам да вам објашњавам зашто, касније је постао саставни део мог кофера са играчкама.
Да је неко мојима тада, рецимо, мазнуо ту циглу, штета би настала једино уколико би њоме била разбијена нечија глава. На све друге начине били смо заштићени.
Касније смо се upgrade-овали. Цигла је замењена за много мање, преносивије телефоне на на којима смо ипак проводили нешто више времена.
Због чега? Па, дабоме, због змијице!
Змијица је била врхунац технологије у мом одрастању. Добро, можда ју је после заменио “кућни љубимац“ на батерије којег си могао купити у кинеској радњи и који те је учио обавези да мораш да се бринеш о некоме.
Наградно време на телефону “крваво“ сам зарађивала! Научена песма из Буквара и решен бонус задатак из математике осигуравали су мојих сат времена на телефону.
View this post on Instagram
Колико се све обрнуло сведочи и чињеница да данас детету мораш цео дан да угађаш и пустиш га на телефон да би ти зарадио да оно буде сат времена за уџбеником.
Сећате се нашег текста о меком и тврдом родитељству? Уколико га нисте прочитали, то можете учинити ОВДЕ.
У основној школи само су ретки носили своје мобилне са собом. Подразумевало се да их сви имају код куће, али да им родитељи не дозвољавају да их носе са собом како би пратили на часу.
Када смо излазили, напоље смо смели до одређеног броја сати, а уколико би нам се ћефнуло да мало продужимо, морали смо да пешачимо до куће како би за додатних 15 минута питали преко интерфона.
Сећам се, као да је јуче било, како сам ходала безмало 25 минута до зграде надајући се да ће ми мама дозволити да останем још мало напољу, а када сам коначно стигла на адресу, на интерфону ме је дочекало једно изрично: “Не!“
Јесте, када тако поставиш, онда постојање мобилног и није толико лоша ствар. Уштедиш који километар хода и који сат нервирања, међутим, ми смо експерти да корисне ствари направимо погубним.
Било је лепо тада бити дете…
Данас свако може да прође и као видовњак и као нумеролог. Довољно је да ти мало проњушка по личним подацима које самовољно качиш на нет и, та-да, све зна о теби. Замисли, тек шта би било када би ти неко провалио шифру.
И тако узимам телефон и превлачим прстом не би ли га “откључала“ и поред свих ових мисли у глави падне ми на памет да је боље да се вратим на оно старинско писање подсетника на папирић и вођење дневника, јер…
Дневник су ми читале ономад бака и мама, а овако ризикујем да свако ко запамти шестоцифрену лозинку има детаљан преглед мог живота и моје главе.
Преузмите андроид апликацију.
