Док су породице жртава трагедије покушавале да дођу до ваздуха, гушећи се од тежине бола и туге која се наједном сручила на њихове груди, а већина грађана наше земље избезумљено посматрала призоре стравичних злочина… неко није имао довољно саосећања, већ је дошао до наизглед сјајне идеје – извући корист за себе.
Знајући да ће се консензус народа најлакше постићи по питању деце, са том идејом започети су протести. Најпре због жртава, затим због наводне бриге за децом, па захтевима за укидањем ријалитија…
Тренутке избачености из колосека, тренутке шока, малобројни, опозициони, политички субјекти вешто су почели да уобличавају и кроје за потребе личних интереса. А онда, под слоганом борбе против насиља, ти исти, стали су на чело колона у разним градовима Србије. Искористивши налете људске туге, опозиција је вешто изманипулисала масу и преко ноћи осмислила другачију сврху протестима.
Захтеви окупљене масе постали су политички – смена министра полиције, шефа Безбедносно – информативне агенције, чланова РЕМ-а… Док су захтеви за заштитом деце постајали све тиши. Под слоганом: „Све мора да стане“, деловање опозиције постаје све агресивније, отвореније, свеобухватније.
Нањушивши могућност да добију макар „пет минута пажње“, а користећи се нечијим болом, опозиција је отпочела политичку кампању.
Од много чешћих и изузетно агресивних наступа на телевизији, преко ширења утицаја путем друштвених мрежа, до остављања отисака по асфалту, па све до борбених и прљавих уличних гуркања испред штандова политичких неистомишљеника. Легалног начина да освоје власт немају, зато су кренули на све или ништа, сад или никад!
У целу причу опозиција је убацила затим „пољопривреднике“, дајући им јасне инструкције како да блокирају путеве и формулишу захтеве према држави.
Међутим, ни тај посао опозиција није искоординисала како је планирала. Брзо је постало јасно као дан да неки од „пољопривредника“ нису знали ни шта траже од државе, неки не поседују уопште газдинства, а неки су пак истакнути политички активисти у својој локалној заједници.
Међутим, тракторе су обезбедили, и блокирањем фреквентних путних праваца, наставили су да отежавају животе већинском делу становништва земље.
Чак су и временске непогоде, које су пре неки дан задесиле већи део земље, представници опозиције покушали брже-боље да искористе као алиби о наводној „неорганизованости“ власти. Само што им је у тој журби да опањкају владајућу већину промакла чињеница да су градске службе спремно и ефикасно до јутра решиле све ситуације проузроковане вишом силом.
Ако некоме још није постало јасно, после овог текста би требало. Немоћ опозиције да на законит начин дође до власти, кулминирала је претходних недеља очајничким потезима насртања на власт. Кулминирала је, покушајима да кроз немире и хаос пробају да уруше мир, стабилност и систем заснован на легитимитету који почива на већинској вољи народа ове земље, исказаном и потврђеном на слободним и фер изборима.
Нису сачекали да прође ни 40 дана од незапамћене трагедије, већ је бескрупулозност њихове борбе тако брзо испливала на видело, после ових кишних мајских дана.
Сваком би требало да буде јасно да није кратак и брз пут од захтева за бригом о деци до захтева за сменом власти, већ је од почетка то био једини и основни циљ опозиције – покушај смене власти, а не брига за нашом децом.
С.С.
„Srpska Atina“ bogatija za još jednog giganta, Vučić: „Nidek“ će uvećati BDP našeg zemljišta
Преузмите андроид апликацију.
