Када се појаве тешке теме као што су рат, смрт и остале животне теме које нису пријатне, одрасли понекад превише одрасло размишљају и не слушају потребе детета.
Родитељи могу осећати да неке ствари морају да објасне, али не примећују да их дете уопште није препознало или му још није проблематично. У том случају савет је да „вештачки“ припремите разговор.
Обратимо пажњу на дете и будимо спремни да одговоримо када оно само изрази жељу за разговором. Наравно, са децом треба разговарати на одговарајући начин. Одговори треба да буду кратки, јасни, једноставни и конкретни.
Немојмо избегавати оно што нас дете пита. Када деца виде да одговори њихових родитеља нису страшни, могу да се смире. Такође, ако нас дете пита да ли је неко погинуо у рату, не избегавајмо одговор.
Да, неки су и умрли, можемо одговорити. Ако се окoлишали, деца ће то препознати.
Хоће ли рат доћи до нас?
Деца могу да питају и нешто што плаши родитеље. Детету треба понудити умирујући одговор, а ако родитељ у неком тренутку то не може, боље је да одложите разговор. Такав пример може бити питање да ли ће рат доћи до нас. Ако осећамо истински страх, тешко ћемо детету понудити одговор који ће га смирити.
У том случају можемо дете послати другом родитељу, односно неком ко је близак детету и ко ће моћи да води такав разговор. Ако то није могуће, одлажемо разговор за касније.
Дете које осећа да нисмо искрени у својим одговорима неће се осећати безбедно упркос „тачном“ одговору.
Шта ако нас дете пита шта је рат?
То може бити добро истраживачко питање. Можемо укратко одговорити како сами замишљамо рат, а затим позвати дете да само подели своја размишљања. Пошто се деца теже изражавају речима, могу и да цртају или да се играју рата.
Ово нам даје увид у то како се информације о рату уклапају у дететов мозак.
Не треба да се плашимо ако на цртежима видимо крв или насиље, или ако он такве цртеже црта дуго после разговора. На тај начин дете обрађује информације и изражава се.
Не правимо табуе
Родитељи се питају и како да дозирају информације о рату и да ли треба да покушају да их сакрију од детета. На овај начин тема постаје табу и то је оно што највише нагриза. Чудовиште може постати веће него што јесте. Осим тога, дете може да чује о рату на другом месту и боље је да родитељи задрже утицај на то које информације ће и на који начин добијати.
Треба ограничити поплаву информација, па и прича о рату у присуству деце. Ако дете не започне тему, а родитељи примете да је забринуто током разговора старијих. Можемо рећи да смо љути због овога што се дешава, да то није овде, да је далеко и да ће се одрасли већ договорити и решити спор.
Прекомерна изложеност вестима може да остави утисак да нам је овај рат много ближи него што заиста јесте.
У разговору је зато важно истаћи, пре свега, да је рат далеко, да смо овде безбедни, а такође и да ово није једини рат, да није нешто ново и необично. На тај начин успостављамо дистанцу и умирујемо дете.
Рат није одговор
Родитељи треба да кажу и млађој деци да решавање сукоба на овај начин, ратом, није исправно. На пример, можемо рећи да ће на крају морати да се договоре, а ако то не учине, други људи ће им помоћи. Треба их уверити да ће се одрасли побринути да будемо безбедни.
Преузмите андроид апликацију.
