Иако наш град ни по чему не заостаје за престоницом и у стопу прати све новине, те користи сваку могућност да се унапређује, истина је да смо ми и даље једна мала енклава коју одликује посебна доза културе и лепог понашања.
Истинског Новосађанина, или Новосађанку, да се даме не увреде, не препознајете само по класичном недељном ручку “супе, соса, меса“ већ и по великом броју карактеристика својствених само нама.
Тешко ћете у Београду успети да видите неког деку или баку како седе на клупи у парку и читају новине или решавају укрштене речи. Истина, вероватно да и ону неколицину њих који постоје нико не би приметио јер сви негде журе и јуре.
Међутим, ми то благо и даље чувамо. Да ли је то због тога што диоптрија не дозвољава читање новина преко телефона, или због тога што Дневник још увек није направио апликацију за мобилни? Не знамо, али знамо да је, чим Дунавски парк озелени, веома тешко пронаћи слободну клупу, а да на њој није смештен неки пензионер који, заједно са сунцем, упија и неко штиво у себе.
Ипак, “прави“ Новосађанин најлакше се препознаје у саобраћају. Не, не мислимо на моменат када пада киша па заборави да вози, то се дешава и старосађанима и онима који су се тек доселили, већ на то да он улицу прелази искључиво и само на зелено.
Елем, нема везе што ни из левог ни из десног смера нема аутомобила, те што се улица може сасвим безбедно прећи, уколико семафор показује црвену боју ситуација је јасна, истински Новосађанин ће уредно стати и сачекати зелени сигнал како би прешао на другу страну пута.
Истина, понекад ћете уочити неког клинца или клинку како претрчавају и “на црвено“, али то није за замерање. Млади су, са годинама се усвајају и манири, постаће и они једног дана “прави“ Новосађани.
Колико је ова појава чудна схватимо тек када одемо у Београд или негде у иностранство, те када угледамо хорде људи који ужурбано претрчавају са једне стране на другу не марећи да ли ће угрозити некога у саобраћају.
Можда је разлика у томе што они “немају каде“, а ми имамо?
Истински примерци Новосађана који живе у згради обраћају посебну пажњу на неке ствари, попут тога да деца не трче по стану и не буду гласни за време “кућног реда“, да не тресу мрве кроз прозор зато што падају комшији ниже у стан, да очисте снег испред улаза уколико га има, да орежу живицу и окопају баштицу испред зграде, а највише на то да им се никада не догоди да неко од комшија прође поред њих, а да га не поздраве, осим ако из неког разлога нису “у рату“ са њиме.
Прави Новосађанин зна ко су Иса и Биса, те када одлази у Дунавски парк увек гледа у смеру језера не би ли их видео, чак и ако зна да се то неће догодити, када пролази Католичком портом увек спомене како је ту некада био Пипинг, клуб у коме је провео најлепше дане младости.
Воли, такође, да спомене и како је Нови Сад пре деценију био лепши него сада и како се у њему умело живети, наравно, јер се не сећа да је исту реченицу изговарао и пре десет година.
Обично се од тачке А до тачке Б превози бициклом, а на лето та тачка Б најчешће буде купалиште Штранд, јер како прави Новосађанин каже, ни једно море му не може стати уз раме. Још уколико на Штранду поседује и кабину… их, од тога новосадскије не може.
Одлазак на пијацу гледа као ритуални догађај у коме ужива, а не као обавезу. Никада не одлази по сир, него одлази код Мире по сир, код Стеве по јаја, код баба Љубице по домаћу пилетину, јер са свима развија пријатељски однос.
Тај пријатељски однос према свету, показује и то што за католичке празнике има барем једног комшију Мађара коме уредно честита Божић или Ускрс.
Последња ствар коју ћемо данас навести, а која је можда и главна одлика истинског Новосађанина јесте то да, колико год гунђао да му не ваља ово или оно, он одавде никад не би отишао, јер му је дубоко у срцу све потаман.
Само, разуме се, то нико не сме знати, морамо пратити тренд незадовољства, то је сада модерно.
Преузмите андроид апликацију.
