Име Михајло Пупин има највише повезница са научним светом и то са правом, будући да је један од највећих проналазача са ових простора. Иако је Србин из Идвора током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља телеграфије, телефоније, рентгенологије и електротехнике, постоје индикације да је имао и утицаја на оснивање америчког националног спорта – бејзбола.
Легенда каже да Американци данас не би знали за ову игру да Михајло Пупин у САД те 1874. године, са собом није понео крпењачу са којом је још одмалена играо банатске шоре у завичајном Идвору.
Американци тврде да бејзбол играју већ вековима. Неки чак кажу да се савремени бејзбол развија још од 14. века. Постоје записи да је прва званична бејзбол утакмица одиграна 19. јуна 1846. године у Њу Џерзију, ипак Банаћани сматрају да је превише велика случајност то што је бејзбол постао амерички национални спорт баш у време када се српски научник искрцао на обале САД-а.
За шоре се не зна када су тачно настале, али се зна да су је први играли чобани који су чували краве и овце по Банату.
Ову игру, која се у почетку звала „лопта на бегање”, брзо су преузела деца, а данас је игра за припаднике свих генерација. Да би „шорање” могло да почне неопходно је да се сакупе две екипе од по 10 играча, да се одреде две цуре, односно – како би се рекло америчким речником бејзбола – две базе, које су једна од друге удаљене четрдесетак метара, да се набави једна палица и једна крпена лопта величине тениске лоптице.
Крпењачу су обично правила деца. Они би ставили парче цигле које се обмотавало крпом, или старом чарапом, а затим се све учвршћивало канапом. Он би се прво омотавао око крпе тако да личи на режњеве диње, а затим попречно како би се добиле коцкице.
Банатско село Томашевац покрај Зрењанина, у коме живи тек неколико хиљада људи, најпознатије је по овој старој игри.
Томашевац је подељен на два дела – Чоку и Маријево. Зависно од тога у ком делу села су одрасли, најславнији „шорачи” већ деценијама деле се на Маријевчане и Чокање.
По Банату се и дан данас прича како је ривалство између ова два дела села веће него између Црвене звезде и Партизана. Мештани причају како су се раније, а све чешће и данас, деца свакодневно сакупљала, делила у две групе и играла шоре по читавом селу.
Из сваке групе бирали су се они који најјаче могу да ударе лопту, и називали су се „ранице”. Задатак им је био да ударе лопту што јаче како противничка екипа која је у „кечу” (војвођански израз кечати води порекло од енглеске речи catch што значи хватати) не може да стигне да ухвати ту лоптицу пре него што екипа која удара, то јест шора, претрчи простор и врати се на почетну цуру.
Посебно је занимљив јединствен начин како се одређује која екипа ће прва бити у позицији да удара лоптицу.
Наиме, по један члан из обе екипе такмичио се за првенство у шорању. Један играч би ухватио палицу за доњи крај, затим би је играч супротне екипе обухватио шаком тако да она додирује шаку противничког играча. Ово би се понављало све док неко не би стигао до врха палице, што је значило да његова екипа прва шора.
Уколико би се десило да један играч ухвати врх палице, али да је држи са само пола шаке, онда би противнички играч скинуо капу и ударио по доњем крају палице покушавајући на тај начин да му избије палицу из руке. То је значило да ко није довољно снажан да задржи палицу са пола шаке, као да је никада није ни држао. За казну, његова екипа би морала да иде у кечу.
Мештани Војводине су чак организовали и Светско првенство у банатским шорама, које се од 7. јула 2001. године традиционално одржава у Томашевцу.
Која је разлика између шора и бејзбола?
Свакако да између америчког и банатског спорта постоје разлике, нарочито уколико се посматрају савремене верзије оба спорта. Најуочљивија је то што терен за шоре има две цуре, док онај за бејзбол има четири базе.
Терен је у Банату правоугаоног облика и много је мањи, док Американци свој зову дијамантским, јер му је форма ромбоидна. У бејзболу се користе заштитне кациге које „шорачи” не носе. Лоптица за шоре је, и без парчета цигле, опаснија од оне за бејзбол. Томашевачки „стадион” је доскора била пољана поред вртића, док амерички стадиони примају и по неколико хиљада посетилаца.
Упркос свим разликама, сличности су неспорне, пошто су правила игре готово индентична.
Сличности које се примећују код ове две игре, многи Срби, а поготово они из Баната приписују Михајлу Пупину, који је када се 1874. године искрцао у Касл Гардену у Америци са собом понео крпењачу за шоре, реквизит из свог омиљеног спорта из детињства.
Ипак Американци тврде да њихов омиљени спорт еволуира још од 1344. године када је написан извесни француски спис у коме постоји цртеж црквењака који играју игру која се тада звала „La soule“ и која има елементе данашњег бејзбола.
Касније су пронађени и неки извори који сведоче да бејзбол води порекло из Енглеске, а на америчком континенту први пут је поменут када је грађанима града Питсфилда у савезној држави Масачусетс забрањено да играју бејзбол око градске скупштине.
Бејзбол је постао амерички национални спорт средином педесетих година 19. века. Иако, Американци који су се бавили испитивањем порекла бејзбола не помињу идворског Пупина, у Банату, а нарочито у Томашевцу верују да је популаризација ове игре у САД-у итекако повезана са српским научником.
Која год верзија била истинита, и дан данас у Банату али и широј Војводини, бејзбол палицом замахују и деца и старији у партији шора. Најважније је да се млађе генерације здруже са онима који већ играју и „упију“ знање о овом традиционалном спорту, како он не би „ишчезао“ попут неких претходних.
Ипак, чини се да су Банаћани генетски предодређени за ову игру, те је и данас веома тешко наћи село у Банату у коме неко није бар једном трчао између две цуре, као некада Пупин.
Koja naučna otkrića su zauvek promenila industriju zabave u Novom Sadu?
Преузмите андроид апликацију.
