Санкционисање фудбалера старо је колико и сам спорт. Искључења су се догађала још у 19. веку, када је најпопуларнија игра изгледала далеко другачије.
Искључење је забележено чак и другог дана првог икада Светског првенства у Уругвају 1930. године. Тада је Перуанац Пласидо Галиндо морао да напусти утакмицу његове репрезентације против Румуније.
Ипак, жути и црвени картон нису уведени све до 1970. године, као експеримент.
Па, зашто су уведени и ко је први добио црвени картон?
У међународним утакмицама комуникација између фудбалера и судије била је често незгодна. Пример је 1966. када је Аргентинац Антонио Ратин био искључен у мечу против Енглеске.
Судија је био Немац и није говорио шпански и ситуација се окончала тако што је Ратин био „уклоњен“ са стадиона у пратњи два полицајца.
Овакав проблем у комуникацији дуго је мучио судију Кена Астона из Енглеске, учитеља по професији. Дугогодишњи судија тада је био у Фифином комитету, а идеја за картоне дошла му је када се зауставио на семафору.
Реализација његове идеје дело је његове супруге, која је његову замисао претворила у жути и црвени картон, џепних величина.
Они су уведени на Светско првенство 1970, али интересантно, на турниру нико није заслужио искључење. Такође, ни на Европском првенству 1972. године није било искључења.
Ипак, 1974. године на Мундијалу у Западној Немачкој било је пет црвених картона, а први је добио Чилеанац Карлос Кејсели. Он је био 24. искључени играч у историји светских првенстава, али први коме је то саопштено показивањем црвеног картона.
У Енглеској су картони усвојени нешто касније, 1976. године, а првог дана њиховог коришћења један је зарадио и легендарни Џорџ Бест због псовања.
У наредном периоду картони су се усталили у фудбалу као стандардан систем изрицања казни, који до данас није мењан.
Преузмите андроид апликацију.
