Новосадска привредна и грађевинска делатност је доживела велику експанзију између два светска рата, а један од најзначајнијих инфраструктурних пројеката тог времена био је изградња новог моста преко Дунава.
Колика је била потреба Новосађана за још једним сталним мостом, говори податак да је само годину дана од завршетка Великог рата, у септембру 1919. године, питање подизања новог моста названо акутним.
За овај капиталан подухват одабран пројекат који је још 1910. године урадио мађарски инжeњер Силард Зјелински, ректор Техничког факултета у Будимпешти. Мост који је изграђен по његовом пројекту био је сјајна реплика чувеног Ланчаног моста у Будимпешти.
Градња моста је трајала од 1921. до 1928. године, а финансиран је на име немачких ратних репарација. Гвоздена конструкција је допремана из Немачке у вагонима од 30 тона током 1923. године, а монтирале су је две фирме из Дортмунда и Штетина.
Пре изградње моста склопљен је уговор између војне и цивилне власти, којим је Војска Краљевине СХС уступила некадашњи мостобран, Брукшанац, граду. Град је за узврат војсци предао касарну Краља Петра I у Улици војводе Бојовића и још неколико других касарни, објеката и плацева.
За потребе изградње новог моста, током 1923. године извршено је рушење и поравнање мостобрана Брукшанца, малог утврђења које је било изграђено на новосадској страни, као и Новосадске капије, која се налазила са петроварадинске стране. Овим чином Нови Сад је претрпео ненадокнадив културно – историјски губитак.
Било како било, 20. маја 1928. године, мост је званично пуштен у саобраћај.
Назив је добио по принцу Томиславу, средњем сину краља Александра и краљице Марије, који је рођен исте године кад је мост званично пуштен у саобраћај.
Приликом отварања моста уприличена је велика свечаност. Уз пуцњаву топова, на средини моста руковали су се градоначелник Новог Сада и повереник Петроварадина. Краљица Марија је поводом отварања моста поклонила путир за причест самостану Светог Јурја у Петроварадину, као хришћанској богомољи која је била најближа мосту.
Сам мост био је врло импозантна грађевина.
Пешачко-колски мост био је постављен на два речна и два бетонска стуба, лоцирана ближе обалама и био је дуг 341 метар.
Гвоздена конструкција је била тешка око три и по милиона килограма. Пешачке стазе биле су широке 1,30 метара и налазиле су се са обе стране коловоза широког 7 метара, док је главни средишњи део захватао 304 метра. Будући да је мост отворен незавршен, ситније дораде на мосту су трајале још неколико година.
Да би мост ишао у корак са временом, инсталација електричног осветљења на мосту је извршена 28. новембра 1930. године.
На велику жалост, Мост краљевића Томислава је био у функцији само 13 година.
Срушен је да би се спречио напредовање немачке војске у Нови Сад током Aприлског рата 11. априла 1941. године, по налогу Војно-техничке службе Новосадске армијске области и капетана Светозара Попова.
На рушевинама Моста краљевића Томислава, после рата је направљен стални челични мост, Мост маршала Тита, који је пуштен у саобраћај већ у јануару 1946. године и који је стајао пуне 53 године, док га НАТО авијација није срушила 1999. године, током агресије на нашу земљу.
Одмах по престанку НАТО агресије приступило се обнови, па је септембра 2000. године, на стубовима некадашњег Моста краљевића Томислава, односно Моста маршала Тита, подигнут Варадински мост (Варадинска дуга).
Данас, као и пре више од једног века, Нови Сад има потребу за новим мостовима, који ће пратити незадржив развој града. Овој ситуацији се приступило крајње одговорно, па је за очекивати да Град Нови Сад ускоро постане богатији за чак три нова моста.
Priča o spomeniku Sveto Trojstvo, koji je nekada krasio centralni novosadski trg
Преузмите андроид апликацију.
