Београђани ће сутра дочекати двојицу бањалучких кајакаша Мирослава Солдата (42) и Марка Лакића (35) који су 13. септембра кренули савским током од Доње Градине и Јасеновца, на меморијални пут дуг 520 километара, посвећен сећању на страдале логораше у Другом светском рату.
Двојица Бањалучана, ентузијаста за веслачке спортове и боравак у природи, веслају неуморно у просеку по десет сати дневно, дуж савског тока од Доње Градине, преко стратишта дуж Посавине и Мачве, све до Старог Сајмишта у Београду.
Кајакаши се у Београду очекују сутра око 17 часова, где ће их већа група ентузијаста пратити у регати од Аде Међице све до ушћа Саве у Дунав, а сви који имају пловила су добродошли да им се придруже у овој завршној деоници меморијалног пута.
Како су рекли за Тањуг, на овај пут симболично су кренули на дан Светих великомученика Јасеновачких, са тачке где се река Уна улива у Саву код озлоглашене ”тополе ужаса”.
Ово, данас сасушено дрво, један је од најстрашнијих симбола усташких логора Доња Градина и Јасеновац, под којим логораши убијани на окрутан начин након што би неретко били остављани да издишу данима закуцани ланцима и клиновима за стабло.
Иако је Јасеновац један од највећих и по броју жртава, најмасовнијих логорских комплекса у историји човечанства са преко 700.000 страдалих Срба и више десетина хиљада страдалих Јевреја и Рома, као и Хрвата и муслимана који су били означени као помагачи Срба или антифашисти, и цео даљи ток реке Саве до ушћа у Дунав, прате бројни документовани логори и стратишта.
Међу њима су логори Стара Градишка, једини забележен логор за жене и децу у историји, као и Старо Сајмиште надомак самог краја савског тока. Читав низ помоћних логора налазио се на обали Саве, док готово да нема села у Посавини и Мачви без табле која сведочи о масовним жртвама злочина тоталитарно-фашистичке творевине НДХ.
За пут којим се пролазе сва ова места страдања, двојица кајакаша користили су експедициони тандем – кајак, у којем су понели још 60 килограма основних намирница и камп опреме коју су само једном употребили због, како су рекли, несвакидашњег гостопримства мештана дуж обале.
Дневни просек је био око 53 километра, док је рекордна деоница од Шамца до Брчког износила чак 85 километара од свитања до сумрака. Једина деоница коју је кајак морао да пређе копном било је пар километара око граничног прелаза Рача.
Економисти по струци, Солдат и Лакић су сами осмислили и финансирали овај подухват са жељом да се будућа експедиција омасови и забележи у виду документарног филма који би обухватио информације о самим стратиштима дуж савског тока.
Како наводе, циљ пута је да се сачува сећање за неке будуће нараштаје попут њихове деце, како се такве страхоте више никад не би поновиле, а на обалама Саве уместо логора градили мостови и спомен-обележја.
Преузмите андроид апликацију.
