Није свака критика само „мајчински савет“. Понекад се иза поређења, осећаја кривице и сталног преиспитивања крије образац који ћерка носи са собом и много година касније.
Однос мајке и ћерке уме да буде једна од најлепших, али и најкомпликованијих женских прича. То је особа од које често први пут чујемо да смо лепе, паметне, способне и вредне. Али управо зато њене речи могу имати посебну тежину – чак и онда када одавно више нисмо девојчице. Неке реченице се забораве. Друге остану негде у позадини и појаве се сваки пут када посумњамо у себе.
„Могла си и боље.“
„Види како је она то урадила.“
„Немој да будеш тако осетљива.“
„После свега што сам урадила за тебе…“
На први поглед, то могу бити само непријатни коментари или неспретно изречене примедбе. Проблем настаје када постану правило, а не изузетак.
Важно је и једно разјашњење: израз „нарцистичко понашање“ није исто што и дијагноза нарцистичког поремећаја личности. Овде говоримо о обрасцима попут потребе за контролом, сталном критиком, поређењем, мањком емпатије или тражењем емоционалне потврде од детета.
Не служи свака тешка мајчинска реченица да некога „етикетирамо“. Али препознавање одређених образаца може помоћи да разумемо зашто неке несигурности остају са нама много дуже него што бисмо очекивали.
5 образаца који могу оставити дубок траг
1. Твој успех никада није баш довољно добар
Добила си унапређење? „Лепо, али…“
Завршила факултет? „А шта ћеш после с тим?“
Постигла нешто на шта си поносна? Уместо „Браво“, стиже поређење са неким ко је урадио више.
Када дете стално добија поруку да његов успех није довољно велики, временом може почети само себе да мери туђим резултатима.
И онда одрасла жена добије посао који је дуго желела, постигне циљ или уради нешто сјајно – а прва реакција није задовољство, већ питање: „Да ли је ово заиста довољно?“
2. Поређење постаје начин комуникације
Неке мајке можда верују да ће поређењем мотивисати дете.
„Зашто не можеш као она?“
„Твоја сестра је много одговорнија.“
„Погледај како се она облачи.“
Али дете не чује мотивацију. Чује да негде постоји боља верзија њега.
Ако се такав образац понавља годинама, одрасла жена може постати особа која непрестано проверава где се налази у односу на друге – ко је лепши, успешнији, мршавији, срећнији, даље стигао. А то је прилично исцрпљујућа животна трка.
3. Када су емоције „превише“
Плачеш? Драматична си.
Повређена си? Преосетљива си.
Љута си? Незахвална си.
Потребна ти је помоћ? Опет правиш проблем.
Детету је потребно да зна да су његове емоције дозвољене. Када се осећања стално умањују или доживљавају као терет, оно може научити да их потискује како не би „правило проблеме“.
Касније то може изгледати као жена која се извињава када каже шта јој смета, тешко тражи помоћ или се пита да ли уопште има право да буде повређена.
4. Кривица постаје средство контроле
Постављање граница у одраслој доби требало би да буде нормалан део односа између мајке и ћерке.
Али ако свако „не могу“ изазива: „После свега што сам учинила за тебе“, граница врло брзо почиње да личи на издају.
Осећај кривице тада може постати јачи од сопствених потреба.
Ћерка почиње да бира речи, планира сваки разговор и размишља како ће њена одлука утицати на мајчине емоције.
А једна ствар је важна: волети родитеља не значи бити одговоран за његово расположење, срећу или задовољство.
5. Изглед је стално тема
Килограм више.
Фризура.
Одећа.
Шминка.
Кожа.
Начин на који ходаш или говориш.
Коментари о изгледу посебно лако постану део унутрашњег монолога. Оно што је некада говорила мама, жена касније може почети да говори сама себи.
И тако настаје онај познати тренутак пред огледалом када уместо да види себе, прво види све оно што „није довољно добро“.
А шта ако сте се препознали?
Препознавање ових образаца не значи аутоматски да је мајка „нарцис“, нити да је сваки тежак однос без излаза.
Породични односи су много сложенији од једне етикете.
Али ако се неке ситуације стално понављају и због њих годинама сумњате у себе, осећате кривицу када поставите границу или имате утисак да морате да заслужите туђе одобравање, можда вреди застати и запитати се:
Да ли је ово заиста мој глас – или глас који сам научила да слушам?
Јер одраслост понекад није у томе да коначно добијемо туђе одобрење. Понекад је у томе да схватимо да нам више није потребно.
Преузмите андроид апликацију.
