Кад се јунаштво и човекољубље сретну у једној особи, у вихору страшног рата, онда се то зове витештво.
С пролећа 1916. године на граници окупиране Србије и неутралне Грчке ушанчила се добро опремљена бугарска војска. Немци су своје снаге пребацили на Западни фронт, али су оставили официре који су командовали Бугарима. Насупрот њима, савезници су у Солуну имали сразмерно мале снаге.
На све то, увелико се размишљало, за шта се нарочито залагала Велика Британија, да се Солунски фронт једноставно затвори, или укине, а да се све снаге пребаце на запад, где ће, по мишљењу британских и доброг дела француских стратега, имати да се одлучи и преломи судбина рата. Ипак, на захтев српске владе и дела француских војних заповедника, фронт је опстао. Није безначајна ни чињеница да су савезници кубурили с бродовима, па нису могли да изведу допуну јединица и позадинских потреба толиког обима. Фронт је опстао, а заповедник савезничких снага у грчкој, генерал Морис Сарај, одлучио се на напад.Иако се знало да су снаге за то недовољне, српске јединице, које су виђене као ударна песница, почеле су да се примичу Мегленским планинама.
Пијана офанзива
Незгода је била што су напад припремали и Бугари, како би савезнике сатерали у море док још нису стигли да среде своје редове. Тако су 17. августа напали на линији Битољ–Лерин–Островско језеро. Наишли су на недовољно опремљену Дунавску дивизију и четнички одред војводе Вука. После тешких борби, Бугари су заустављени, на једвите јаде. Дунавска дивизија је добила наређење да држи положаје до доласка појачања, ако је потребно, до последњег човека. Положаји су се налазили у ширем реону села Горничева.
Појачање је било на путу, у усиљеном маршу. Стизао је и чувени Други гвоздени пук, у саставу Моравске дивизије. Распоредили су се на безименом вису северно од Горничева. А у јуришном одељењу Гвозденог пука била je и Милунка Савић, поднаредник.
О њој су се испредале легенде. А она је својим понашањем и ставом томе увелико доприносила. То јој је био већ трећи рат, а чинила је чуда од јунаштва.
Са собом је увек носила четири бомбе, „крагујевке”. Ако је негде требало разорити митраљески положај, осматрачницу, ухватити живог човека, она је била тамо. Допузала би до непријатељских ровова и земуница, те са неколико прецизно бачених ручних бомби толико престрашила бугарске војнике да би они искакали подигнутих руку. Потом би их уредно разоружала, па спровела до штаба пука. Бугарски војници били су углавном врло изненађени када би схватили да их је заробила жена. Тако је неки поручник по довођењу у штаб плакао као мало дете. Преклињао је присутне да пишу да га је заробио Милун, а не Милунка. Ако преживи рат, више га неће примити у службу ако се дозна да га је заробила једна жена.
И сада је та жена на челу својих сабораца упадала у бугарске ровове и сејала смрт. Ипак, чекали су почетак противнапада. А њу су 12. септембра најавили топови. Први пут од почетка рата, српска војска није морала да штеди топовску муницију, већ је током артиљеријске припреме темељно преоравала бугарске положаје.
Милункин Други пук нашао се на положају код села Церова. Деценијама касније сведочила je да су то били најтежи дани њеног војевања. Бугари су кренули у очајнички напад. Прво су напали суседе Гвозденог пука, Дунавце. Њихове предстраже су исекли на комаде и кренули даље. Навалили су на Топличане, на Други пук
Бугарски официри били су у позадини, терали су своје војнике у напад. Пиштољима. Понеки је и пуцао у леђа колебљивцима. Милунка и њени саборци Топличани гледали су из ровова како ка њима иде талас за таласом. Били су то збуњени, пијани људи. Пре јуриша им је очигледно подељено додатно следовање ракије, чисто храбрости ради. Љуљали су се у ходу, певали „Шуми Марица крвава”, урлали „Уре, уре”. Топличани нису пуцали, чекали су Бугаре да приђу. Тек када су добрано зашли у домет, осули су брзу паљбу.
Милунка је мало пуцала, мало бацала бомбе. Бугари су падали као снопље. Пред српским рововима гомилали су се лешеви. Понегде су већ лежали у брдима. Милунка Савић је у једном тренутку једноставно престала да пуца. Сажалила се. Није могла да пуца у пијане људе. Грехота је, како је касније сведочила. Како је утихнула њена пушка, престали су да пуцају и њени саборци. Бугари, збуњени, одвукли су се на почетне положаје. У повратку, убили су и неке од својих посебно ревносних официра. Тек, више није било масовних јуриша.
Мачку о реп
Тек да не буде досадно, Милунка и њени су потом у позадини хватали псе и мачке. За репове би им везали празне конзере, па их после пола ноћи, када је најслађи сан, пуштали ка бугарским рововима. Успут би опалили плотун. Конзерве су звекетале у мраку, док су Бугари, потпуно уверени да су Срби кренули у противнапад, до зоре осипали паљбу из свега што имају. Милунка и њени саборци само би легли да спавају. Ујутру, када би Бугари видели о чему се ради, из ровова би се чуле псовке.
Крајем септембра, пошто је српска војска сломила бугарску офанзиву и кренула у противнапад, дошло је до огорчених борби у луку Црне реке. Како је две деценије касније сведочила новинару „Правде”, од Битоља до Ђевђелије Бугари су имали непрекинуте ровове.
На неколико места српски војници успели су да се увуку у бугарске ровове. Срби и Бугари нашли су се једни поред других. Милунка Савић звала је поднаредника Голубовића да заједно пређу код непријатеља и позову их на предају, да се избегне крвопролиће. Овај није хтео, ни по коју цену. Тек, јавио се неки Ром из Врања: „Господине поднаредниче Милуне, ја ћу с тобом“.
Пошли су, прескочили у бугарски ров. Убрзо су наишли на бугарског стражара. Наслонио се на пушку, одупро о ров, па спавао као топ. Милунка му се пришуњала, тргла му пушку, па се Бугарин тек тада пробудио. Претрнуо је од страха, потпуно убеђен да му је куцнуо судњи час. Почео је да кука и моли Милунку и оног Врањанца да га не убију. Она га је смирила како је знала и умела, објаснила му положај Бугара. Спаса им нема, сви ће да изгину, па је боље да се одлуче на предају. Овај се није дуго предомишљао. Пристао је, па додао:
„Сега ћу да јавим и на друговите из моја рота“.
Бугарски стражар је имао само једну молбу. Да Милунка некако заговара њиховог командира, који је у том тренутку био на осматрачници, све док они не умакну на српску страну.
Договор
Милунка је климнула главом и одмах се упутила ка осматрачници. Врањанац се од страха следио, није успео да мрдне, ама ни да покуша да је спречи. Ова је већ била код бугарског командира. Испричала му је потресну причу, да је родом из Крушевца, да је девојка, те да се ужелела родитеља. А како ће да види старамајку и остарелог оца, осим ако се преда. А неће сама, него ту прилику чека још много српских војника, само да би се вратили својим кућама што пре. Официр је слушао Милунку без речи, само с блаженим осмехом. Мора да је већ видео себе како у штаб приводи гомилу српских војника. Следствено томе, следује му и виши чин. Можда и повлачење из ровова, што да не?
За то време, бугарски војници су један за другим бежали у српске ровове. Милунка је постигла споразум с Бугарином. Договорили су да у поноћ чека са својим друговима под оближњим дрветом, а он ће да дође и спроведе их у штаб. Без икакве претње, подразумева се. Једино ће морати да их разоружа.
Споразум је потврђен салутирањем и стиском руке, па је Милунка већ стала да се одаљује од осматрачнице. Утом, одјекнуо је некакав звекет. Неко од бугарских пребега је испустио део опреме. Очас посла, официр је схватио да је у питању превара. Наредио је брзу паљбу. Милунка је трчала, Врањанац ју је бодрио из рова. Била је удаљена свега неколико метара од спасоносног грудобрана, када ју је стигао метак. Ипак, успела је некако да се дотетура и сурва у српски ров. А тамо су је чекали пребегли Бугари, њих двадесет и тројица на броју. Они су је и однели до превијалишта. Већ сутрадан, за овај подвиг поменута је и похваљена у дневној наредби команданта Прве армијe генерала Петра Бојовића.
Победа у Горничевској бици 1916. године била је прва битка између српских и бугарских јединица на Солунском фронту. И прва победа српске војске. Уследио је пакао Кајмакчалана, али то је већ нека друга прича. Или приче…
Преузмите андроид апликацију.
