Руководилац две од три студије о процени утицаја на животну средину пројекта „Јадар“ професор Машинског факултета Александар Јововић каже за Танјуг да за више од два месеца нису добили коментар на те студије од оних који се противе пројекту, а онда је изашао чланак у међународном научном часопису у коме су многе ствари или нетачне или недовољно и до краја објашњене, па праве врло озбиљну заблуду.
Јововић је тако прокоментарисао захтев који је потписао заједно са још двоје научника из Србије да се чланак аутора Драгане Ђорђевић и сарадника „Утицај истраживачких активности потенцијалног рудника литијума на животну средину у Западној Србији“ повуче или исправи у часопису „Nature Scientific Reports“.
„И то је био једини разлог да се ми договоримо и напишемо коментар и пошељемо га уреднику са молбом да или контактира ауторе који ће нешто изменити или заиста повуче рад, јер у њему неке ствари флагрантно нису како треба“, рекао је Јововић.
Он је подсетио да је смисао објављивања чланака, не да се неко такмичи ко има више радова, него да резултат који сте направили у науци објавите другима, а да други то могу да провере и коментаришу.
„Гомиле радова има који се објављују у свету, да имају по неку фалинку, да нешто нису добро објаснили и тако даље. Не би се нико од нас ни осврнуо на нетачности овде, нити на неке изјаве које нису у потпуности океј, да од тога није у ствари све исполитизовано, а то траје већ дуги низ година“, додао је Јововић.
Јововић каже да уколико није постојала студија у том тренутку када су његове колеге писале чланак, постојао је, подсећа, просторни план посебне намене који је постојао као документ.
„Види се да су колегинице и колеге дале потпуно погрешне податке, десет пута веће, направили од тога велику драму. Ако је површина двеста хектара, онда не може у раду да стоји да је две хиљаде хектара. Ако је захваћено 50 породица који су се иселиле, продале земљу, онда то није 20 хиљада људи. Ако је отпад чврст, онда не може да се напише у раду да је течан. То су некоректно нетачни подаци“, навео је Јововић.
Имамо и где су подаци тачни, али им фали објашњење.
„Ако су колеге узеле узорке на одређеној локацији, да не улазимо у то зашто баш на тој локацији, зашто само два узорка, ако узмемо да нису упоредили податке са некаквим нултим стањем на терену, са неком базном вишегодишњом анализом која такође постоји за подручје Јадра и Корените и земљишта и вода…него узели два узорка и рекли – ево овде су концетрације арсена, бора и литијума двадесет пута веће него 20 км узводно и сви који тамо живе ће рећи, ми смо угрожени, али фали наставак, да се каже да су те вредности и даље драматично испод граничних вредности за квалитет воде, а у случају литијума 300 пута ниже него гранична вредност за пијаћу воду по америчким стандардима“, рекао је он.
Јововић напомиње и да је битно да се каже зашто су те вредности порасле.
Студије о утицају на животну средину радило је током 6,5 година више од 100 међународних и домаћих стручњака, 40 професора са 10 факултета, а на питање да ли се после свега може рећи да је еколошки безбедна експлоатација литијума у Јадру, Јововић каже да може да се одвија суживот рудника и пољопривреде.
На питање шта је по његовом мишљењу највећи изазов у пројекту „Јадар“, и да ли је то питање отпада, односно јаловине која ће остати након екстракције литијума, односно литијум карбоната и бора из саме руде, те да самим тим прокоментарише процес прераде, Јововић објашњава:
„Део који је, да кажемо, рудник, је једна површина од стотинак хектара где имате два отвора, улазак људи, излазак материјала, све се дешава на дубинама 300, 400, 500, 600 метара. Доле су они рударски класични канали, тамо се врши рударење, извлачи материјал и када се извуче горе, ради се такозвана припрема минералне сировине. То је један механички поступак, нема никакве хемије, нема ничега, где се, у ствари, уситњавањем концентрише руда, јер руда је у малом проценту у великој количини земље. Та земља се склони јер је чиста, а та концентрисана руда се пребаци у хемијско постројење, где долази до сада свих тих чувених процеса о којима се овде прича већ годинама“, објаснио је професор.
Каже да се онда у реакторима, у затвореним посудама сипа сумпорна киселина, долази до растварања уситњеног материјала и кроз одређене хемијске реакције и процесе долази до развајања литиума и бора.
„Та сумпорна киселина не остане као сумпорна киселина. Она се једним делом утроши на то растварање, неутралише се и претвори се у гипс, једна трећина, а две трећине се претвори у натријум сулфат – један од три кључна производа који се продају даље на тржишту. Од сумпорне киселина не остане ништа. Нема расипања по околини, нема расипања по пржењу, нема никаквог испаравања“, рекао је Јововић.
Јадарит је, како каже, мекана руда и може да се раствара на температурама испод 90 степени, где не долази до испаравања сумпорне киселине.
Коментаришући тврдње противника пројекта „Јадар“ да ће реке Коренита и Јадар због пројекта бити загађене, а Дрина потпуно исушена, професор објашњава да је та прича са потрошњом воде настала тако што су из разних разлога, а могуће да просто нису имали податаке, па су правили своју конструкцију тако што су узели податке о потрошњу воде у сланим растворима.
Он додаје да се у процесу троши вода на нивоу осам литара по килограму литијум карбоната, чак и мање ако се узму и други производи, при чему врло мали део воде се узима из Дрине.
„Јадар је био у разматрању у једном тренутку, али је Јадар река која у летњем периоду има релативно мале воде, и због тога је ипак изабрана Дрина као река са огромним протицајем…Највећи део воде у овом пројекту је вода што од кише, што од рударских вода. Када се ископа рудник, у рудник ће се сливати поџемне воде и узимаће се из самог рудника“, навео је Јововић.
То су ове воде које су јако оптерећене металиме, јер се налазе на великој дубини.
„То је ово о чему вам и причају, да су избиле на површину и не знам шта загадиле. Те воде прво не могу да избију на површину тек тако, јер 400 метара, да би савладале притисак од 400 метара, односно висину од 400 метара, морале би да буду под притиском 40 бара. А пошто је притисак негде на нивоу 4 бара, оне могу да оду 40 метара у висину, што значи, просто машинство им обара ту теорију“, рекао је Јововић.
Уколико буде потребна додатна вода из Дрине, у максималним количинама то представља 0,007 одсто протицаја Дрине.
На питање зашто је проблем да Србија развија литијумски пројекат, док Француска и Аустрија своје пројекте развијају чак у заштићеним зонама, Јововић подсећа да је пројекат у Србији био закочен, а да се у међувремено појавило 22 пројекта.
„Ево имате саопштење да је у Француској пројекат, који је проглашен пројектом националног значаја, добио сагласност у овој јавној расправи о утицају на животну средину. Развијају се пројекти у Енглеској, Британији, у Корнволу, који је некада био чувена рударска област, која је у међувремену главна туристичка атракција Британије, али Бог зна како су срећни што им се враћа рударство. То су земље са традицијом у рударском свету и просто то није ништа необично“, рекао је Јововић.
Професор закључује да остаје да се покрене један дијалог, али, како каже, питање је колико ови који су против, желе да учествују у том дијалогу.
„Ако је ово цело противљење пројекту заиста засновано и има само идеју заустављања пројекта, ми још имамо некакву шансу да разговарамо о томе, па макар га зауставили или не. Али ако је овај пројекат само алат за измене у политичком смислу, онда се бојим да од разговора неће бити ништа. Оно што сам ја убеђен да било која опозиција која види европски пут Србије погураће овај пројекат више него сад“, оценио је Јововић.
Gašić na svečanosti povodom prijema 183 podoficira u profesionalnu vojnu službu
Преузмите андроид апликацију.
