Алгарве, јун 2025.
Када сам се пробудио, још увек пун месец који ми је правио друштво претходне ноћи није потпуно нестао на истоку. Међутим, на хоризонту, сунце је већ изашло на ведром небу и владао је нестрпљиви мир, тренутак који је раном зором висио у ваздуху и који су прекидале само птице раноранилице. Све је указивало да ће јутро бити праћено летњим даном — још увек не превише интензивним и загушујућим, већ само благо топлим.
Ипак, сунце је пробудило све невероватне боје бугенвилија у врту: љубичасту, лила, раскошно црвену. И оне мање упадљиве, али мени најдраже: белу, жуту, стидљиво наранџасту. У лејама, плавичасто-љубичасти снопови лаванде призивали су исто тако љубичасте цветове јакаранда, шепурећи се у својој краткотрајној раскоши пре него што нестану на годину дана.
Тамо у даљини, где можда почиње Средоземље, на скандалозно плавом мору, црна линија на хоризонту обавештавала ме је да јапанске јединице за пецање туне лове свој сашими: свако се брине о свом, а ако не брине, други ће се побринути за оно што је било његово. Али због овога сам пре неколико година и дошао да живим овде – да гледам како се рађају оваква јутра. И овог јунског јутра, још бунован и срећан, покренуо сам се.
Готово у минут у осам сати ујутру, ушао сам на пијацу у Тавири — неким чудом још увек очуваном граду Алгарвеа. Отишао сам право до тезги са рибом, која је изгледала као да је управо искрцана са бродова. Неке сардине, у том тренутку живље од мене самог, одмах су завршиле у корпи и те вечери биће жртвоване: мучене на жару, сервиране уз паприке за салату и коначно, сахрањене на кришки хлеба; што је једини цивилизован начин да се једу сардине. Затим, барбуни, лист, беле скуше, неизоставни трио за рибљу чорбу: грдобина, угор, ража, и још понека шкољка.
И, као што је неко једном написао о сличном јутру, и ја сам „захвалио невидљивом богу на сјају видљивих ствари“. Воће и поврће се још намештало на својим тезгама, миришући на биље и влажну земљу, али успео сам да купим паприке, краставце, кромпир и тек пристигле парадајзе „волово срце“, уз недозреле брескве и касне трешње. Јадни урбани депресивци из супермаркета: ви не знате од чега су сачињена јутра! Не познајете све могуће боје бугенвилија нити знате имена риба, осим оних уобичајених: бранцин, орада, лист — све из акваријума, боже сачувај.
На путу кући волим да прођем кроз село Санта Луција, “престоницу хоботнице”, и место где бих живео заувек, када би требало да сада почнем све испочетка. Лагано пролазим главном улицом уз лагуну, и даље, кроз туристичко насеље Pedras del Rei, једно од најстаријих, најбоље осмишљених и још нетакнутих у Алгарвеу. Када овуда пролазим зими, осећам се као чувар тада затворених сеоских кућа и замишљам носталгију њихових власника, који чезну за новим летом, као што кућа чезне за повратком свог власника.
У подне сам био на бродићу свог пријатеља, пловећи преко лагуне ка најзападнијем острву, Дезерти, до ког се стиже док се у даљини ређају остала острва: Фузета, Армона, Кулатра, Ангареш, Фарол.
На Дезерти постоји само једна једноставна колиба у којој ће вам једини стални становник острва, уз надокнаду и ако му сами донесте рибу, скувати рибљу чорбу док се купате. Ту је и један изузетни ресторан, сав од дрвета, који је изгорео пре две године, а власници су га храбро обновили, где је све потпуно самоодрживо и рециклирано, укључујући морску воду која се дестилује и служи за пиће. Сем тога на Дезерти нема више ничега, само песак, море и ниско растиње које надлећу птице и које се простире у недоглед.
Прво смо се купали на страни лагуне, тек шачица људи на километар песка и невероватан мир у овом свету организоване буке. Али све је то било исувише добро да би дуже потрајало. Убрзо смо морали да се преселимо на плажу са стране мора, бежећи од једног егзибиционисте који је одлучио да упропасти јутро свима који су се нашли између Дезерте и Фарола, јурећи на скутеру с бучним ауспухом, дивљајући између усидрених чамаца са људима на палуби и људима на плажи, сигурно очекујући овације и аплауз за своје мотонаутичке вратоломије.
Питам се, по ко зна који пут, како то да, у времену када се толико безазлених ствари забрањује, овде се и даље дозвољава ова пошаст водених скутера, све и да имају електрични мотор, нарушавајући право других на мир, кварећи њихов одмор, њихове мисли. Са којим правом, с којом легитимношћу, задовољство једног може да уништи задовољство свих осталих?
Зар, ако ништа друго, закон о буци не важи на мору? Са друге стране острва, без наутичког терористе, мирно и провидно море простирало се километрима унаоколо без живе душе — Кариби тако близу! И шта онда радити: непрестано се купати, шетати уз обалу скупљајући шкољке, читати Џејн Остин уваљен у столицу, само гледати у море и мислити како срећа зависи од географије, јер и у Гази постоје море и плажа, или подлећи глади и попети се до ресторана?
Све то је могуће јер овом савршеном дану додајемо још један луксуз: време. Власница ресторана (нећу рећи ни њено име ни име ресторана, сви овде знају, и то је довољно) прво нам је послужила малене речне шкампе, мислим да су сушени на сунцу, који се једу цели, са љуском, главом, и све. Затим, полако и достојанствено, како и доликује ономе ко жели да умре срећан, наставили смо гозбу уз лонац рижота од морских плодова (али не, Лисабонци, није то оно што ви зовете рижотом од морских плодова, са остацима ракова и гамбора предозираним антибиотицима), то је нешто друго, нешто што одаје почаст онима који су имали упорност, добар укус и храброст да подигну дрвени ресторан на месту званом Дезерта (“пусто острво”), али и свима онима који се одваже да овамо дођу, преко мора и преко плаже, и пристану уз ову обалу.
Ускоро стиже јул, а затим август. Ужурбане масе, редови у супермаркетима, крцати ресторани без слободног стола, Понтал фестивал владајуће странке, Сардина фест у Портимау, Фестивал морских плодова у Ољау, вашар ручних радова Фатацил, бајкери у Фару и рибарнице које већ у једанаест немају ни сардину да понуде.
То је онај Алгарве који сви знају с летовања. Али током остатка године постоји један други Алгарве — тиши, другачији, који нуди најблие колико се може прићи срећи. Тај Алгарве се накратко повлачи, нестаје на два месеца, баш сада, крајем јуна — док се по великим градовима славе свети Анте и Ивандан, а сироте сардине имају задатак да са собом донесу мирис и укус летњег мора, или макар један момента за Инстаграм — последњу топлу ноћ под пуним месецом, негде тамо доле, на југу. Све то, пре него што градски свет крене ка обали.
Miguel Soza Tavares
Преузмите андроид апликацију.
