Неколико дана после посете Сједињеним Америчким Државама и председнику Баједну, председник Француске Емануел Макрон изјавио је да „…будућа европска безбедносна архитектура мора укључити и безбедносне гаранције за Русију…“ и то након завршетка рата у Украјини.
Сличне „вербалне пројекције“ новог поретка у Европи помињао је и Олаф Шолц, немачки канцелар. Макрон је и конкретизовао своје мишљење, па је и додао: „Посебно подсећам на речи упозорења које је упутио председник Владимир Путин да се НАТО приближава руским границама и распоређује оружје које би могло да угрози Русију.
Морамо се припремити за оно што ће уследити после сукоба у Украјини и морамо размислити како да заштитимо наше савезнике, а да истовремено и Русији пружимо безбедносне гаранције“. Да ли бисмо ове и сличне изјаве појединих европских и уопште западно-политичких званичника могли да окарактеришемо, као најаву извесног мировног процеса?
Према мишљењу аутора ових редова, могуће. Сасвим је могуће да је одређени степен дипломатских активности, посебно великих сила, већ усмерен у правцу организовања конкретне мировне конференције са кредибилитетом која би имала задатак да „продукује“ мировни споразум трајног карактера између Русије и Украјине.
Неспорно је да већ у зимском периоду између 2022. и 2023. године буде постигнуто временски ограничено или неограничено примирје између зараћених страна. Међутим, мировни споразум и постизање мира у Украјини „трајног карактера“ немогуће је замислити у овом тренутку. Покушаћемо да пружимо разлоге за наведени став. Постоји мишљење да је Бајденов циљ био да изазивањем рата у Украјини, на дужи период, „одложи“ неминовни оружани сукоб између Народне Републике Кине и САД.
Можемо и да се сетимо неуспешног самита Бајдена и Путина у Женеви из јуна 2021. године. Постоје озбиљне тврдње, додуше у дипломатским кулоарима, да је на том самиту Бајден понудио руском председнику један неформалан савез између САД и Русије у наступању према Кини.
Према наведеним мишљењима, Бајден је, заправо, тражио од председника Путина гаранције да ће у наредним сукобима (неоружаног карактера) између САД и Кине, Руска Федерација заузети неутралан статус, док би званична Москва можда могла да „добије извесне концесије“, вероватно у форми укидања дотадашњих санкција политичког Запада према Русији.
Опет, према датим наводима, Русија је тражила безбедносне гаранције у вези са Украјином и то у контексту одбацивања могућности да званични Кијев приступи „војно-атлантским интеграцијама“, тј. да се одржи статус Украјине у сфери „руског света“, што је за Бајдена било потпуно неприхватљиво.
Не знамо колико су тачни ови наводи, нити да ли бисмо „подстрек“ за почетак руске Специјалне војне операције требало да тражимо у неуспеху женевског самита, али нису без основа мишљења према којима је „заобилажење Кине, као главног америчког циља“, представљао један од разлога за почетак рата. Сетимо се и да је Кина са Русијом постигла споразум о „вечном пријатељству и савезу“, свега неколико дана пре почетка интервенције Москве у Украјини.
Нема сумње да су све државе политичког Запада, као и Кина очекивали брзи слом кијвеског режима пред налетом „руске војне машине“. Тај сценарио вероватно је био ближи и Зеленском, али то се, ипак није догодило.
Сада постављамо питање, која би то структура мировног споразума могла да задовољи Русију, Украјину и политички Запад и уопште, да ли би тај „замишљени мировни споразум“ имао капацитета да „оствари мир трајног карактера“ у Црноморском басену?!
Без обзира на русофобну хистерију медија, националних елита и влада прозападних европских држава, посебно у „источном крилу НАТО“, јасно је да се Западној Европи жури да постигне било какав мировни споразум.
Узмимо за пример санцкије на увоз руске нафте путем поморске трговине и политику ограничавања њене цене на свега 60 долара по барелу. Не бисмо смели да заобиђемо чињеницу да је то „ограничена одлука“ после најава из Брисела од пре шест месеци да ће до краја године бити обустављен сваки вид увоза нафте из Русије у Европску унију.
Ова одлука о ограничењу цене руске нафте узроковаће штету у великим европским државама и њиховим регијама (попут Баварске), које имају јаку петрохемијску индустрију. Русија неће пристати на ово ограничење и свакако напустиће трговину поменутим енергентом са Европом.
Заправо, Руси то и чине у последњих неколико месеци, па је Индија сада постала други купац руске нафте, одмах иза Кине. Уништење „Северног тока“, саботаже на „Турском току“ и „Дружби“, те и друге „турбуленције“ у вези са сигурношћу снабдевања енергентима из Русије плаше Европу, која ће ову „зиму и презимити“, али у ситуацији када не постоје алтернативни извори снабдевања европских земаља гасом и нафтом поставља се питање енергетске безбедности Старог континента за 2024. годину. То је важан мотив који Европу наводи да подстиче могућност постизања мировног споразума.
(крај другог дела)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Jedan pogled na rat u 2023. godini – prvi deo
Преузмите андроид апликацију.
