Новосађани су често склони да на свој град гледају „романтичним очима“. За њих је њихов град најлепши, најбољи и остали градови треба да се угледају на њега. Гледајући тим „романтичним очима“ на свој град, Новосађани понекад игноришу поједине ствари које баш и не иду у прилог њиховој теорији о најлепшем и најуређенијем граду.
Једна од тих ствари је и проституција, односно јавне куће, које су некада биле сасвим легалне и толико распрострањене у Новом Саду, да су биле чак и законски уређене. Ипак је „најстарији занат“ старији од Новог Сада.
Додуше, и Новосађани су тада били веома широких схватања, па су ишли у корак са другим светским метрополама и када је овај посао у питању.
Неспорна је чињеница да Петроварадинској тврђави, у чијој се сенци са друге стране Дунава развио Нови Сад, наш град дугује веома много. Близина границе и сама тврђава утицали су да се на овом простору у значајној мери развију занатство, привреда и економија.
Но, близина Петроварадинске тврђаве и велики број војске која је у тврђави боравила утицала је и на неке, не баш лепе појаве.
Управо су војници из Петроварадинске тврђаве, жељни женских додира, највише допринели развоју проституције у Новом Саду.
Овакво понашање војника, који су утеху за дуге и самотне месеце службовања потражили у наручју дама сумњивог морала, представљало је велики проблем и за њихове надређене и за челнике новосадског Магистрата.
У градским архивима остао је запис којим је још 28. маја 1754. Намесничко веће слало упутства Магистрату како да се стане на пут бестидничком понашању „ноћних дама“.
Уз мноштво угоститељских објеката за забаву господе, у старом Новом Саду, као посебна врста „угоститељских објеката” биле су јавне куће.
Међутим, у тим угоститељским објектима, најблаже речено, даме које су пружале услуге биле су упитног изгледа и здравственог стања.
Због тога се Магистрат 1818. године поново огласио и крчмама наредио да „не држе одвише женскиње, нарочито не оних пропалих, већ да запошљавају девојке на добром гласу“. Ипак, ова наредба није уродила плодом, па је две године касније, 22. фебруара 1820. године, Намесничко веће одредило да се „нечаснице“ нађу, прегледају, оне са полним и другим болестима излече и пошаљу на принудни рад или протерају из града.
Међутим, слаба вајда од свих наредби Магистрата, када су управо они који су били задужени да се те наредбе спроведу били најмање заинтересовани. Наиме, постоји сачуван податак да су се управо жандарми, који су били задужени за спровођење наредби, оглушили и чак узимали проценат од дама сумњивог морала.
За надлежне проблем није био постојање јавних кућа, него заразне болести, попут сифилиса, која се ширила међу војницима због присног контакта са зараженим проституткама.
Толико је ова опака болест косила војску, да је чак доведена у питање њена способност да делује у случају потребе.
Зараза сифилисом као узрок и смањена борбена готовост као последица, биле су главни разлог да војна власт, изрази негодовање, те изврши додатни притисак на градске власти.
Лечење сифилиса је било веома болно, а како би се убиле бактерије коришћена је жива (хемијски елемент, Hg). Па ипак, излечење је ретко кад било успешно, оболели је остајао заражен до краја живота, а третман се стално морао примењивати. Отуда је и потекла изрека:
„Оne night with Venus, a lifetime with Mercury!“ (Једно вече са Венером (дамом), цео живот са Меркуром (енгл. назив за живу))
– Крај првог дела –
Преузмите андроид апликацију.
