Tokom većeg dela 19. veka novosadski Magistrat je pokušavao da uredi oblast bavljenja „najstarijim zanatom“ u gradu, budući da je stalno pretila opasnost od izbijanja zaraze polno prenosivih bolesti. Konačno, 1894. godine, donet je Statut Grada Novog Sada o javnim kućama.
Statut se sastojao od 28 paragrafa i tri dela, a regulisao je prava i obaveze vlasnika javnih kuća, mušterija kao i dama koje su nudile seksualne usluge.
Između ostalog, u Statutu su stajale odredbe po kojima se bordel nije smeo otvoriti u istoj ulici u kojoj se nalaze škola ili crkva, a ako je vlasnik ženskog pola ona ne sme imati manje od 40 godina. Prostitucijom se nisu smele baviti devojke mlađe od 16 godina, te one koje nemaju knjižicu o zdravlju pošto su se pregledi obavljali svakog utorka i subote.
Osim toga, prostitutke su imale svoja prava i bile zaštićene od iskorišćavanja od strane grada, jer su za vreme boravka u javnim kućama imale prava na „pristojnu hranu, stan i zdravo počivalište“, a vlasnik bordela „ne može je primorati protiv volje joj na obljubu“. Takođe, imale su pravo da celu zaradu zadrže za sebe (odvajale su samo izvesnu svotu novca za hranu i stan).
Za nesavesne građane koji bi prekršili Statut bile su predviđene novčane kazne, a ponekad su lišavani slobode nekoliko sati pa čak do mesec dana.
Ono što je posebno zanimljivo je da je od rada bordela na neki način profitiralo i društvo.
Uplaćivane su novčane kazne, ali i takse za otvarenje bordela, koje su išle na račun gradske sirotinje, dok je u korist bolnica uplaćivana po jedna kruna, koliko je i stajao svaki redovan ili vanredni lekarski pregled.
Tako je Statutom Grada Novog Sada o javnim kućama 1894. godine uređena oblast bavljenja najstarijim zanatom u Novom Sadu.
Zahvaljujući tome postoji mnoštvo sačuvanih spisa iz oblasti ove delatnosti, na osnovu kojih možemo pratiti razvoj prostitucije u Novom Sadu.
U jednom od spisa iz 1898. godine Gradsko kapetanstvo obaveštava Magistrat da je Franciški Silađi odobreno da u Gradu otvori javnu kuću. Zatim je bilo i predloga pojedinih članova upravnog odbora Grada za izmeštanje pojedinih javnih kuća.
Gradsko kapetanstvo izdalo je 1915. godine odobrenje Mariji Haker za otvaranje javne kuće u ulici Stefana Stefanovića u Novom Sadu.
Posle Prvog svetskog rata, veliki kapetan policije 1919. godine obaveštava da je Savi Prodanoviću iz Novog Sada odobreno da otvori javnu kuću u Arse Teodorovića broj 21.
Međutim, 1921. godine je doneta odluka o premeštaju javnih kuća iz Arse Teodorovića i ulice Stefana Stefanovića u Novu ulicu. Odluka je doneta na zahtev paroha Uspenske, Reformatske i Evangelističke crkve, u čijoj su blizini bile javne kuće.
Veliko kapetansko zvanje obaveštava Savet, 1924. godine, da se Stevanu Andričeku može prodati parcela uz Novu ulicu (Hopovska) za izgradnju javne kuće. Sledeće, 1925. godine, odlukom Saveta omogućeno je da se proda Savi Prodanoviću parcela iza Kameničke kapije, za izgradnju javne kuće.
U toku 1926. i 1927. godine nailazimo uglavnom na odobrenja Saveta za kupovinu parcela (iza Kameničke kapije) za gradnju javnih kuća.
Prodaja parcela iza Kameničke kapije za zidanje javnih kuća nastavljena je i u 1928. godini. U 1929. godini nalazimo desetogodišnji izveštaj o radu gradskih zvanja, među ostalim, i izveštaj o prostitutkama i javnim kućama. Do određivanja mesta za smeštaj javnih kuća u Novom Sadu došlo je tokom 1933. godine.
Javne kuće su u Novom Sadu nesmetano radile i tokom trajanja Drugog svetskog rata, da bi posle oslobođenja bile zatvorene sve javne kuće u gradu. Nakon toga je ova delatnost stavljena van zakona i prešla u ilegalu.
Iako je postojao propis kojim je bavljenje „najstarijim zanatom“ bilo regulisano, te postoji mnoštvo zvaničnih dokumenata, danas je teško utvrditi gde su se sve nalazile javne kuće, jer su u mnogim ugostiteljskim objektima postojale takozvane „devojke za zabavu”.
– Kraj –
Preuzmite android aplikaciju.
