Понекад делују као реликвије из будућности или древни артефакти који су преживели технолошки колапс.
Често носе трагове ритуала али без јасног смисла – остаци заборављене вере у добу машина.
Кроз ову хибридност сугерише се стање расцепа али и нових синтеза, отварају се простори за размишљање о трајности и пролазности, о човеку као природном или бићу технологије.
Кроз комбинацију базичних древних материјала: глине, дрвета, перја, крзна, метала и кроз облике у којима се преплићу биолошки процеси и механичке структуре, стварају се визуелне метафоре за дуалност која дефинише савремено људско искуство.
Да ли је наша савременост само нови облик архаичног?
Да ли смо још увек бића вођена исконским инстиктима или смо цивилизацијским процесима трансформисани у нешто друго?
Подсмевамо се илузији напретка, истовремено признајући неминовност промене.
Тренутак транзиције када уобичајене стеге мисли и саморазумљивости попуштају и отварају пут нечем новом.
Удахнути дубоко и напустити очекивања да се одреди, зна и дефинише, утонути у простор између, изван уобичајене перцепције, тамо где је све онако како јесте али ништа није онако како изгледа, где се боја, облик и енергија спајају у једно.
Преузмите андроид апликацију.
