У Бечу је 28. марта 1881. године потписана „Железничка конвенција“ о изградњи пруге Београд-Ниш. Пруга дуга 243,5 километара изграђена је уз финансијску помоћ страних конзорцијума до 3. септембра 1884. године. Први путнички воз на првој прузи у Србији, кренуо је из Београда и за десет сати је стигао у Ниш. Те давне 1881. године кренула је сага о возовима и железници у Србији.
Прве локомотиве су се звале Милан и Наталија, по тадашњем краљевском пару из династије Обреновић. Тадашњи краљ је имао свест о значају модернизације Србије и нажалост скоро 130 година је морало да прође да ми као народ дочекамо да се појави још неко ко такође има свест о значају модернизације овог вида превоза.
Сада већ давне 2008. године, као бруцош Правног факултета у Новом Саду био сам упућен на Железнице Србије, воз и шинобус, као једино превозно средство које је повезивало мој град са Новим Садом, с обзиром да су аутопревозници редуковали или потпуно укинули своје линије. У том периоду сам делио судбину са више од десетина хиљада студената који су углавном били упућени на овај вид превоза.
Свако ко је у том периоду путовао возом или шинобусом носио је са собом бројне анегдоте, али и поприлично непријатна искуства. За почетак, из мог града је било само два поласка дневно до Новог Сада. Први је био око 6 часова ујутру, док је други био око поднева. Такође, из Новог Сада је био најпопуларнији полазак у 15:45 часова и тада смо сви имали осећај да смо у Индији или Пакистану, с обзиром да сам такве сцене виђао само у тим земљама. Уколико сте желели да заузмете своје место у возу, петком, неопходно је било да сат или два раније дођете на станицу, седнете и не померате се до поласка.
Зимски период је био посебно искуство и посебан изазов за наше железничаре, као и за путнике, пошто се веома често дешавало да популарна “дизелка“ , којој смо тепали Лепа Брена, што је и осведочено једним графитом, не може ни да крене са свог одредишта због ниских температура.
Такође, у периоду док сам био студент је била практично немогућа мисија да се стигне до престонице, која је удаљена свега 150 км, уколико немате аутомобил као превозно средство. Путовање на концерт омиљене групе или одлазак на утакмицу је знао да траје пола дана, док су веома честе ситуације биле да путовање уђе и у други дан.
Временом, чувене шпанске “макосе“ илити Лепе Брене су отишле у историју, док је на сцену ступио црвени “рус“.
Данас студенти, као и сви остали путници из мог града имају могућност да бирају између шест полазака дневно. Оно што је раније било невероватно и у рангу научне фантастике јесте тачност полазака. Данас возови не касне, што ме посебно радује.
Такође, веза са престоницом је никад боља. Из Новог Сада за Београд дневно има 32 полазака и не морам да напомињем да воз иде у минут.
Као заљубљеник у пруге и возове, остаје ми жеља да дочекам завршетак пруге Нови Сад-Будимпешта, док ми истовремено остаје жал што више немам мање од 26 година и што не могу да користим чувене “InterRail“ карте за студенте и на тај начин додатно оплеменим своја путовања по шинама.
Г.Б.
Преузмите андроид апликацију.
