Габриела Теглаши (Велимировић) Јојкић је српска балерина и једна од житеља Новог Сада која је дала велики допринос култури Града, балетској сцени и Српском народном позоришту.
Габриела је рођена 11. јуна 1961. године, по образовању балерина, а данас је позната као председник “Удружења балетских уметника Војводине”.
У свом животу била је прва солисткиња Балета Српског народног позоришта, директорка Балета у Српском народном позоришту, педагог у позоришту и балетским школама.
Она је балетмајстор, кореограф, стални сарадник Матице српске и ауторка бројних текстова, критика, али и романа.
Од своје седамнаесте године професионално се бавите балетом. Како данас посматрате своје младалачке дане и почетак каријере?
„Тачно, са седамнаест година сам почела да радим, а са 11 сам зарадила свој први хонорар играјући балет.
Када нисам била добра мама, својој ћерки сам то знала да натичем на главу док је одрастала, али чим је увидела да се кроз живот мора радити, опростила ми је.
„Са тим првим ангажманом у представи и сусретом са позоришним даскама, понесе вас тај дах уметности и тако наивни мислите да сте већ једна мала звезда коју сви оберучке чекају у позоришту. А није тако нигде, па ни у балетском колективу. Почиње се као мали и понизни тек дипломирани ученик са мање или више вештине у сналажењу, са оволико или онолико среће у датим околностима и у сталном настојању да се трудом стигне и престигне старији колега или колегиница. Старији чврсто држе своје позиције, строги су и траже од новопридошлих много доказивања и имам утисак да то доказивање никада и не престаје.
Мој балетски пут је кренуо те 1978. без корачања уназад, стазом за коју сам већ тада некако знала да се неће прекидати, и није. Храбро сам ходала ка свом зацртаном циљу, уз све буре и олује које су ме пратиле.
Не питајте ме како, али знала сам да вреди!“
Шта бисте поручили младима који тек започињу своје прве професионалне кораке на даскама позоришта?
„Оно што бих могла да поручим будућим балеринама и балетским играчима је да се не надају да ће да им буде лако. Неће, али су тешкоће позива већ искусили током осмогодишњег школовања. Када, уз услов да су добили ангажман у позоришту, већ постану део неког позоришта, чека их: ако су амбициозни и желе да напредују следи им много рада, свакодневног пробоја до првих редова и соло улога, а ако оцене да немају снаге за такву борбу и подвиге, биће им дивно. Сити ће се наиграти у бројним представама и наслушаће се аплауза, захваљујући којем ће и сами моћи да оцене квалитет представе.
Уколико их позориште прими под своје окриље, откриће срећу што се баве не баш свакидашњем занимањем, наоблачиће се предивних костима, наносити још лепших фризура, наслушати лепе музике и уживати у сваком детаљу који се налази унутар позоришта.
Онима који имају веће амбиције мораће сами, да уз урођени таленат, и много раде.“
Колико је балет утицао на Ваш приватан живот?
„По моја два удата презимена се то и види колико је балет утицао на мој приватни живот!
Знате како је то? Испрва се сви разнеже и одушеве када чују чиме се бавите, јачи пол ту већ креће у освајање балерининог срца, а онда када је ожени, или почиње да му смета што она мора увече да иде на пробу или представу, или не може да мења пелене нашем детету док је она „тамо негде у позоришту“ или му све одједном смета и пада тешко, као да је он тај игра балет.
Онда као да креће нека врста љубоморе што посматра балетски свет који са толико радости и љубави хита на посао. И шта да се каже на све то?“
Заљубљеност у балет траје од тренутка обувања првих шпиц патика и она је некако увек ту и траје заувек.
„Увек ћу да кажем хвала оним брачним друговима који су остали уз њихове балетске звезде, што су били баш другови и приписујем им искрене заслуге за оданост вредну поштовања.
Уз непрекидне приче о балету, покућног певушења, гипког кретања, они који остану уз тај балетски свет могу да се хвале да су имали привилегију да буду део једног другачијег света у којем се шерпа дохвата уз обавезан арабеск, светло пали ногом, а на жуљеве се и не реагује.
Балерина после „посла“ одлази по дете у вртић и без поговора, онако исцрпљена, иде на санкање са својим чедом.“
Много одиграних представа је иза вас, памтите ли неку од њих као крајње специфичну?
„Ах, па кад одиграте Лабудово језеро бар педесет пута осим што памтите сваки детаљ из тог врхунског балета, већ се и осећате и те како важни. После њега и уз оних 1200 колико сам укупно одиграла, интересантна ми је била представа Бал кадета, која се играла за децу у матине термину и по свим Домовима културе у Војводини. Моја колегиница и ја смо за тих сат времена колико траје представа од напора губиле по 1,5 килограм телесне тежине. Вртеле смо наизменично један од најтежих балетских елемената на подлогама које су имале удубљења свуда. Ломиле смо се да све одиграмо како је задато са осмехом на лицу, како бисмо игром и глумом дочарале атмосферу интерната са ученицама и кадетима на Штраусову музику. На крају представе би се обе радовале аплаузу, по чијем звуку се могао установити узраст публике. Деца. Ти мали дечаци и девојчице су тада од нас кроз овај, назови, „дечији“ балет добијали основне појмове о балетској уметности.
Позорнице на свим гостовањима биле су много мање од велике сцене Јован Ђорђевић у Српском народном позоришту где смо исту представу играли преподне, а увече неку другу.
На малим сценама је увек комично, тесно нам је па се смејемо док се сударамо и запињемо једни о друге. Смех је увек добар вентил, поврати снагу док зној лије са нас.“
Данас, у својој 62. години и даље сте активни у културном животу, али на другачији начин. Од 2011. године сте председник “Удружења балетских уметника Војводине” и тим поводом били сте иницијатор многобројних значајних догађаја који се превасходно тичу балетског живота у Новом Сада. Који пројекат Вам је најзначајнији?
„Удружење балетских уметника Војводине кренуло је са активним радом 2006. Покренуто је као тело које је ту да у сваком смислу подржи балетску уметност и да буде помоћни „сателит“ Балету Српског народног позоришта и Балетској школи у Новом Саду, уз, наравно, неизоставну сарадњу и са свим сродним удружењима, организацијама и интитуцијама.
У тим почецима, између свега осталог, кренуло се од првих дана рада балета код нас и историје Балета СНП-а. Тако је Марина Олењина (оснивач новосадског балета 1950. године) била прва брига и задатак Удружење балетских уметника Војводине. Скидањем паучине са њеног имена, покренуло је низ идеја, те су тако организоване изложбе слика и накита са балетским мотивима, написани су многи текстови о њој и основана је награда Марина Олењина у виду бронзане статуете која се додељује установама или појединцима за врхунско професионално стваралаштво. Ипак, најзначајни пројекат је моја иницијатива и реализација да се у белом венчачком мермеру изради споменик балерини којој дугујемо што се у Новом Саду развијамо и што 8. марта 2023. обележавамо 73 године постојања.
На Дан СНП-а, од како је споменик постављен, последњих 12 година и наша балерина добија букет цвећа у знак захвалности од свих нас.“
Написали сте дела која прате уметнике попут Милана Лазића и Золтана Гајдоша. Поред записа о другим људима који су оставили траг на Српско народно позориште и сами сте током година рада у Српском народном позоришту дали изузетан допринос. Шта сматрате најбитнијим за развој и живот балета у Граду?
Рад. Свакодневни, без паузе све док не истекне радни век, али и после.
Играчки стаж траје кратко, али то не значи да је ту и крај каријере. Још увек остаје времена и снаге да се кроз различите видове да допринос балету. Колико је игра привлачна говоре и бројни балетски студији и школице балета који ничу у Новом Саду.
Нова државна балетска школа и тако трајно позориште као што је Српско народно позориште су довољан изазов да се у њима бар неко време и борави, било као балерина, балетски играч, балетски педагог, наставник или кореограф, али и као увек добродошла публика.
Мишљења сам да сваку прилику која се нуди, треба оберучке прихватити и окушати се у неким другачијим сферама.
Кажу да је искуство „чудо“ па је прави поклон када се таква балерина ангажује и када окачи шпиц патике о клин. Наиграна, задовољна, дисциплинована још од детињства, искуствена па још и вредна, увек је свуда добродошла.
Да ли сам и колико дала свом позоришту не могу да знам, то оцењују други.
За себе могу да кажем да се нисам никада штедела и да увек с поносом истичем да сам део Српског народног позоришта. Са својим идејама и предлозима са којима сам долазила у СНП, а које су са успехом реализоване, престало је свако тестирање моје лојалности. У приликама када завлада неко затишје на репертоару, писање је одлична веза са професијом. Тада настају текстови, балетске критике, телевизијске емисије, интервјуи, монографије, књиге и романи. Баш сада тренутно радим на једној монографији.“
Колико је институција Српско народно позориште битна за Вас?
„Умем онако препотентно да кажем да је Српско народно позориште чекало равно 100 година да се појави једна оваква балерина као што сам ја, која ни кад се пензионисала није хтела да се одмара. – Шалу на страну, много ми значи што сам радила у једној оваквој установи значајној за мој Град, за Покрајину и за моју земљу.
Радујем се сваком напредовању Српског народног позоришта, пратим и аплаудирам представама, али умем и да упутим искрену критику када видим да нешто није довољно добро, а сигурна сам да може боље.
Ако ми је још увек стало да у мом позоришту све иде како треба, ваљда је то љубав?“
Опробали се и у књижевности, написали сте две књиге, не тако давно. Књигу “Балет да ли се то једе?” године и “Писма из Португала” 2019. године. Планирате ли да наставите у том правцу?
„Већ сам наговестила да је у току рад на монографији. Открићу Вам да комуницирам са око 400 људи, за сада, од којих тражим верне податке значајне за књигу али и за њих саме. Ово је посао за целу годину, трага се, истражује, дописује и распитује. Не жалим се, знам да је важно ово што сада радим за балет, биће то још један леп запис о нашим балетским постигнућима. Хтела сам да кажем да је довољно посла за сада, а нека нова књига ће се сама указати.
Не треба да погађате, опет ће да буде централна тема – балет.“
Да ли је лакше писати о балету или играти балет?
„Ово није питање за мене. Мој став је да оно што узмем да радим, ма шта то било, гледам да урадим с вољом и без кукања.
Играње је најлепше, али и најтеже.
У младости када почињемо професионално да играмо, често нисмо свесни колика је то привилегија. Други око нас брину о костиму, о нотама, светлима, грејању и још сто других ствари, наше је само да оно што се неколико месеци у сали увежбавало перфектно одигра и на представи. Само?
С обзиром на то да сам била и директорка Балета Српског народног позоришта, могу да говорим и са ове и са оне стране „рампе“, простора који дели публику од актера. Та позиција руководиоца је изазов док се не нађете на том месту, а онда схватите да сте се претворили у доброг или лошег организатора посла који ради свих оних 100 ствари за своје играче.
Опет, док сам била асистент и репетитор представа, никада нисам седела у гледалишту, јер нисам имала потребан мир у себи, да само посматрам представу, боље сам се осећала иза сцене, близу сваког играча, да сам ту ако нешто затреба. Када сам престала да се бавим тим стресним пословима, лагано сам утонула у писање. Имала сам потврду, подршку и подстицај оних којима је писање професија, па сам се захваљујући њима осмелила.
Данас, не кријем да је леп осећај бити у гледалишту и седети удобно на местима за званице у шестом реду и смешити се захвално за позив.
Сама помисао да више не морам да се загревам, да држим вежбе загревања пред представу, да сузбијам своју и трему других, да нема више оних јаука без тона док трпим бол због повреда и жуљева, једноставно само спокојно седим и пратим сценска дешавања.
У мени постоји разумевање за игру, не критикујем и не придикујем без разлога, већ, још у превозу на путу до куће, своја запажања куцам на телефону и шаљем поруке појединцима. Нико се не љути, чак им годи да их неко исправи и поправи да би на следећој представи били бољи.“
Пошто сте у једној од књига писали о Португалу, какав осећај вам буди овај град?
„Португал је свакако дивна земља, треба је посетити.
Имала сам прилику да боравим у њој две године по три месеца уз океан, слушајући сваку ноћ хук таласа. Рекло би се, идеални услови за писање, онако баш филмски.
Писала сам писма дуга од којих је 2018. настала књига Писма из Португала са духовитим описима свега што ме је у тој лепој земљи снашло. Док сам током обиласка југозападне обале Атлантског океана застајкивала на ивицама клифова, гледајући ону силину воде која се са пучине ваља ка обали, помислила сам:
Колико смо само ми, као људи, склони да се бусамо у груди како смо урадили ово и оно и како смо тобож јако важни, а тај океан само кад се накашље, спере нас као песак.
Но, и поред све те лепоте, удобности и поштовања као професорке балета која ми је указана, чезнула сам за својом кућом, свесна чињенице да није мала ствар знати где си код куће, и једва чекала да се вратим у Нови Сад.
Шта је за Вас машта и колико се осећања у ове две књиге разликују?
„Моја су маштања реална. Чак бих рекла да и не маштам, већ идеје спроводим у дела.
Показало се неколико пута да су неке „немогуће“ ствари наизглед недостижне, а обистиниле су се и догодиле у реалном животу јер је у све то опет био укључен рад, рад и само рад.
Мој балет ме је са девет година научио да упорност и истрајност дају добре резултате, да одустајање никада није опција, а да је љубав покретач.
Кажу ми да су ми обе књиге занимљиве, да се лако читају и да се из њих много тога сазнаје.
Наравно да балет центар око кога се све врти, са њим другујем и он свуда путује са мном.“
Аутор: Маја Буловић
Преузмите андроид апликацију.
