Још у самој дефиницији природе, прави се разлика између тога шта је природа, а шта човек. Увек посматрамо природу кроз однос човека и природе и њиховог узајамног деловања. Сваким даном све више се открива колико су људи заправо повезани са природом.
На први поглед стиче се утисак да се ради о два суштински различита, а опет и до неке мере независна ентитета која имају међусобну конекцију и интеракцију.
Са оваквим језичким терминима, прави се привид да на свету постоји природа и човек. А заправо је природа све што постоји на планети Земљи и човек је њен саставни део.
Колико су животиње, биљке и еколошки системи природа, толико су и људи природа.
Овај илузорни осећај одвојености од природе представља разлог због којег третирамо природу на начин који има деструктивне и забрињавајуће последице. Опхођење према природи (споља), животној средини, јесте рефлексија нашег однос према себи самима (према природи која је у нама).
Што више не ценимо себе, запостављамо себе (своје тело и ум), или гледамо на себе као одвојене и тотално независне организме, то више резултује у видљивој манифестацији таквог односа споља – према свим облицима живота и према самој животној средини.
Оно што суштински верујемо и осећамо да јесмо, налази своју експресију кроз сваки облик нашег испољавања, па и наше навике представљају одраз дубоких уверења које имамо о себи.
Кроз наредних неколико примера имаћете прилику да видите колико заправо имамо поштовања према природи и шта стоји (као потенцијални узрок) иза неких ‘лоших’ еколошких навика. Такође, уместо осуђивања одређених понашања, ми ћемо понудити разумевање и истинску радозналост за оно што стоји иза незнања.
Пример 1: Навика да се примерено и културно одлажу ствари у канту већих димензија, тежина и ‘вредности’, док ситније ствари (папирићи, жваке, опушци) могу, а и не морају завршити у канти.
Научени смо од малена да разликујемо веће од мањих ствари. Према већим (битнијим, бољим) стварима и моментима се опходимо са поштовањем и пажњом, док се према мањим стварима можемо опходити како нам дође у датом тренутку.
Отуда још као деца имамо навику да величамо „велике“ моменте, да стално ишчекујемо следећи велики моменат да бисмо у потпуности уживали и у томе заборавимо да уживамо у „малим” моментима. Научена селективност ће неминовно наћи своју експресију у свим областима људског живота, а самим тим и до селективних, недоследних навика према животној средини.
Пример 2: Остављање ђубрета иза себе на плажи, у парку, или на тротоару са ставом ‘Ма неко други ће то покупити’
Од малих ногу су мама и тата скупљали иза нас. Затим нас је после друштво научило да су други одговорни за то како се осећамо и да је друге сасвим нормално кривити за наше неуспехе и незадовољства у животу.
Школа нас је покушала научити да будемо одговорни према себи и другима формално, а неформално је постојала огромна разлика између онога што се прича и чини. Неки су одрасли са уверењем да нас други требају допунити, улепшати наше животе и решити све наше проблеме.
Следствено, увек су наши хероји неки људи у политици, спорту, религији, љубавним везама, еко кампањама, пријатељствима, породици, успешни и познати људи. Хронично очекивање од других да буду одговорни за нас и наше животе, јесте издаја хероја којег носимо у себи. Следећи пут, знам да може бити тешко, пусти друге да буду хероји својих прича, а ти буди херој своје – покупи иза себе.
Нека одговорност буде твоја нова нормалност.
Пример 3: “Ма ја ћу колима то…ма то је минут…не морам ја пешака/бициклом/јавним превозом када имам кола”
Сећам се прича још из најранијих дана попут: „Што би се мучио пешака да идеш када можеш колима…“ или „Нећу да ми дете шета по овој хладноћи/мразу/киши…“ Ако је кретање биолошка потреба нашег организма, како смо дошли до тога да је та биолошка потреба одједном постала опасна, тешка, мучење?
Научио сам као клинац да се непријатност треба избегавати и да нема потребе да јој се излажем ако не морам. Такође сам научио да разлог зашто ћу изабрати нешто што је „лакше“ у датом тренутку јесте праткичност, продуктивност, и ефективност, а никако моја лењост (постали смо вешти у сакривању својих мана под изговорима практичности).
Тада сам схватио да је предност осећати се удобно и ушушкано, а да је физички напор нешто што умара и потенцијални узрочник прехладе. Данас се велика већина нас води усвојеним и наученим стандардима комфора, лакоће и заштите од излагања напору.
Готово у свакој сфери људског живота, оно што доживљавамо је ограничено оквирима ових стандарда које скоро никад критички не испитујемо. Видимо да смо постали жртве изграђених програма, које нисмо освестили, а који доводе до навика које имају деструктивни утицај на средину, а и на наше здравље.
Шта се све може крити иза других “лоших” еко навика?
Уместо осуде, покушајте разумети како се наше унутрашњости (наша уверења, ставови, размишљања, емоције) могу манифестовати као недостатак обзира и љубави према природи око нас.
То рефлектује и ниво љубави и поштовања које имамо према себи. С обзиром на чињеницу да смо једно са природом, ми јесмо природа, сваки чин поштовања и обзирности према природи, планети Земљи и сваком облику живота јесте ултимативно дело љубави и поштовања према нама самима. Животна средина ће ти бити светиња онда када себе доживљаваш и третираш тако.
Што више проводимо времена удаљени од природе, тиме и више јачамо илузорни осећај одвојености од ње. Један од лекова за изградњу здравијих и одрживијих навика према самој животној средини, уз озбиљни рад на себи, јесте и сам боравак у природи.
Лепота, мир и фасцинантност природе су толико моћни да сам боравак у њој има утицај трансформације. Процес промена навика може да буде тако лак, готово и без икаквог физичког напора – само борави чешће у природи и подсети себе да је она исто твој дом, како споља тако и изнутра.
Upoznajmo gradove pobratime Novog Sada – Grad Istočno Sarajevo
Преузмите андроид апликацију.
