Нови Сад, негде преко моста. Субота, подне. Децу сам послала код маме. Муж је на путу и то значи само једно.
Цео дан имам само за себе.
Размишљам да ли прво Биг или Променада, касније свакако фризерка, бар која страница оне започете књиге, а увече са Маром на коктелчиће, баш дуго нисмо. Смеши ми се диван дан.
Још сам у пиџами. Звони телефон. Комшиница Нада, ова што живи челобаште, како још увек старије комшије овде говоре.
„Хоћеш на кафу?“
„Кад?“
„Сад сам мислила, доћи ће и Јелена и Радмила.“
Размишљам… Не ремети ми планове много. Тек је подне. Јелену нисам дуго видела, била је на мору са оним њеним, а до пре пар недеља је причала да ће се развести. Радмила се офарбала, видела сам на Фејсу.
„Стижем, стављај кафу.“
Отварам капију.
Могли би је некад и подмазати. Овако служи као аларм за све бакице из комшилука. Листом се појављују на прозорима, да не пропусте нову епизоду код комшија. Подсмех им на лицима. Свашта. Мора да ми се размазала шминка, или сам наопачке нешто обукла. Ма, шта сад. Имају бар тему за данас за распредање.
Чујем Јеленин глас у дну дворишта, дакле, седимо напољу. Одговара ми. Користимо још који леп дан септембра. Ускоро ће се седети само по собама, а ни баште кафића неће радити.
„Где сте жене?“
Љубљење, као да се нисмо виделе годину дана а прошло је свега пар недеља. Баш смо праве жене.
Радмили је коса благи ужас:
„Лепа ти је нова боја.“
Јелена је тужна. Видим јој у очима, а чујем: „Толико је био диван на мору. Потпуно се
променио“
Вара је.
Зна она, али не признаје гласно. Његова кућа, она не ради, деци треба отац. Уобичајена прича.
„Где је Нада?“
„Кува кафу.“
Излази и Нада са тацном. Мирис кафе ми милује ноздрве. Боже, колико волим тај мирис. Добро је што сам дошла. Надина кафа, добре другарице, сунчано подне.
Кафа се код Наде пије у малим шољицама. Не волим то, али тако је како је. Док узимам други гутљај, у овом случају то је и последњи, Нада изговара:
„Девојке, кад сте већ ту, могле бисте ми помоћи да испечем паприку и очистим је.“
Штаааа? Неееее! Не могу. Не желим. Нећу. Океј, смири се. Можда хоће да испече мало за ручак?
„Колико има те паприке?“
„Ма ништа, можда 40 кила.“
Чекам земљотрес, то је једино решење. Кад би сад почео, акција звана „Паприка“ би била одложена, а ја не бих испала лоша другарица.
Размишљам брзо, шта је алтернатива? Како се извући из овога?
Биг и Променада ме чекају. Знам да је она мени помогла кад год ми је било потребно, али зашто ми се ово догађа баш данас? Па не може да се мери то што ми је чувала децу пре пар недеља цео дан са овим што она тражи. Реално, моја деца су мирна и не праве проблеме. Купила сам јој нову вазу а муж им је поправио ножицу од кауча.
Можда је све ово због оног блендера што јој још нисам вратила? Ваучера за масажу који ми је поклонила кад сам се месецима жалила да ме боле леђа?
Изгледа да ћу пећи паприку.
Биг и Променада ће сачекати неки други дан. Фризерку одлажем. Књига скупља прашину већ неко време, тако ће и остати. Али коктелчића са Маром увече се нећу одрећи макар ишла намирисана том печеном паприком.
„Хајде, кренимо, имам времена само до предвече.“
У неком трећем сату печења, једна мисао ме треснула по глави као гром. Бакице су знале! Зато су имале онај подсмех на лицу.
Зарекла сам се, од сутра ћу сваку бакицу саслушати кад жели да ми прича које све лекове узима, зашто је љута на децу а колико се поноси унуцима. А послаћу им и моју децу некад да им оду до продавнице.
И размислићу добро да ли ћу прихватати позиве на кафу почетком јесени.
Преузмите андроид апликацију.
