Српска црква у 19. веку, сусретала се са великим бројем тешкоћа и изазова. Спољна политика великих сила значајно је утицала на положај Срба, самим тим и Цркве.
Поглед на целину Српске цркве јасно сведочи да је у очима Беча, Цариграда или Москве потпуно јединство Срба остварено под окриљен најзначајније духовне институције и упоришне тачке српског идентитета. Стога је у ери решавња српског питања у дугом 19 веку, Црква била вишеструко повезана са овим процесима.
Од почетка Српског устанка, подсетимо Митрополит Стратимировић, има важну улогу координирања устаничке дипломатије. Кнез Милош је касније током своје прве владавине 1815-1839, тражио савет од искусног митрополита и добио на препоруку Карловаца Петра Јовановића да у организационом смислу реформише аутономну Цркву у Кнежевини Србији.
Митрополит Јосиф Рајачић, је извикан и проглашен за Српског патријарха на Мајској скупштини 1848, али његово звање нису признале помесне Цркве.
Ипак у политици Двојне монархије било је покушаја да се звање патријарха употреби да се Црна Гора јаче привуче утицајима Беча. Рајачић је вешто избегао овај у назнакама озбиљан проблем.
Главни правци политике Беча према Српској цркви били су видљиви у периоду 1864-1885. Најпре је Румунска митрпополија 1864. издвојена из састава Карловачке митрополије, потом су Далмација и Буковина (1870-1871) састављене у једну епархију са средиштем у Бечу.
Од свог формирања Карловачка митрополија била је надлежна за све православце у Монархији, чиме се јасно ишло на сужење њеног утицаја.
Током Велике Источне кризе 1875-1878, поред сагласности Синода Карловачке митрополије, Сарајевска митрополија није укључена у њен састав. Поред дугих и тешких разговора, Двор је одлучио да српске епархије у Босни и Херцеговини буду под духовном јурисдикцијом Цариграда, а не Карловаца, што је озваничено Уговором из 1881.
Не дуго затим вољом владара за Карловачког митрополита је именован против одлуке српског Сабора Герман Анђелић 1882. Следеће године, неканонском сменом митрополита Михаила у Краљевини Србији, покушао се истиснути утицај Русије. За новог митрополита је изабран Теодосије Мраовић. Током 1885, сарајевско-дабробосански митрополит чувени Хаџи Сава Косановић је смењен вољом Бењамина Калаја, због својих веза са Русијом и Србијом.
Тако се питање положаја Српске цркве решавало у склопу надметања и закулисних игара Великих сила. Морални углед и саборност коју је имала Црква никада није био угрожен. Напротив. Крај 19. века донео је нова велик искушења и препреке…
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
