Српске привилегије биле су основа политичког и црквеног живота Срба у Хабзбуршкој монархији. Оне су гарантовале положај српске цркве, уређење епархија, давале српском архиепископу власт над духовним и световним питањима, бирање српског војводе и мноштво других повластица. Издате су и потврђене од стране цара Леополда I у три наврата 1690, 1691, 1695.
Привилегије су у измењеном облику потврђивали и други владари из династије Хабзбург све до 1779. године. Већ 1694, јавила се прва идеја о засебној српској територији (области) у држави Хабзбурговаца. На Збору народних првака у Баји (у данашњој Мађарској) затражена је мања област у Славонији коју су насељавали Срби која би имала своју засебну управу и српског војводу.
Ова идеја засебне, аутономне области, као посебан израз српске државности у Монархији биће поновљена 1790. на Темишварском сабору.
Иста идеја громогласно ће бити изгласана на Мајској Скупштини у Сремским Карловцима 1848, а била је то Српска Војводина као заветна идеја и мисао Срба Хабзбуршке монархије. Стога размишљања о Српским Привилегијама морамо увек сагледати кроз ту заветну мисао, о српском идентитету и светосавском наслеђу без којих нема опстанка Срба, како некада у Монархији, тако ни до данашњих дана.
Карловачки мир 1699. којим је завршен Велики бечки рат, донео је сеизмичке промене у Југоисточној Европи. Османлије су трајно потиснуте са територије Угарске, а граница две Царевине се усталила на Сави и Дунаву.
У Потисју и Поморишју формирана је нова Војна граница у којој ће окосницу граничара поново чинити Срби.
Поред великих тешкоћа и непријатељског деловања кардинала Леополда Колонича, патријарх Арсеније Црнојевић је успевао да јача и проширује црквену организацију. Српска црква озбиљно се срела са појачаним унијаћењем и агресивним деловањем Угарског сабора.
Устанак Ференца Ракоција (1703-1711), против власти Хабзбурговаца у Угарској, имао је катастрофалне последице по Србе, чије ће цивилно становништво бити на великом удару војске ердељског кнеза (Ракоција). Страдања како бележе савременици и летописи била су потресна и до тада незабележена.
Велике силе биле су заузете решавањем Шпанског питања у том моменту. Рат за шпанско наслеђе (1701-1714), још један глобални сукоб, који ће на копну и мору водити све водеће силе тога времена Енглеска, Шпанија, Француска, Свето римско царство, Низоземска, Савоја и други, било је од пресудног значаја за Хабзбурге.
У компликованом династичком односу шпанских и аустријских Хабзбурга решавало се европско питање превласти. То је омогућило незадовољним Мађарима да подигну устанак, а тек досељеним Србима, да се одмах из једне борбе за опстанак нађу у другој, још беспоштеднијој.
Срби су заузели страну Беча. У односима Беча и Мађара та константа ће трајати дуже од 170 година. Српске елите ће помоћ очекивати од Беча, а у самој Монархији Беч, у том моменту, сматрати својом престоницом.
Формирање Крушедолске/Карловачке митрополије 1708, била је кључна и прекретна тачка српске историје у Монархији. Најзначајнија српска институција постаће симбол православне вере, српског идентитета и окупљања свих Срба у Монархији.
Карловци постају симбол јачања и уздизања српске духовне и световне елите и изградње идеја о обнови српске државе. Сам почетак био је више него тежак. Нови Хабзбуршко-турски рат који је покренут већ 1716. године, донео је неслућена страдања и велике промене у решавању српског питања.
Хабзбуршка војска почела је свој први продор ка Солуну. Идеја која је остала жива константа политике Бечког двора све до 1918. Србија се нашла на путу те идеје.
Аутор: Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Goran Vasin: Srpske privilegije- između Beča i Carigrada (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
