Формирање Свете лиге током 1684, за одбрану и борбу против Османске империје, коју су сачињавале Хабзбуршка монархија- Свето римско царство (што ће се показати као пресудна чињеница), Венеција, Пољска и папа Инокентије XI , којима ће се прикључити царска Русија 1686, требало је да означе позив хришћанима који су живели под влашћу султана да је дошло време за устанак и ослобађање од Османлија.
Да ли је то уједно био позив за стварање самосталних и независних држава, примера ради на Балкану, у том моменту сасвим је јасно да није.
Срби које је у духовном смислу обједињавала управа Пећке патријаршије, имали су у патријарху Арсенију III Црнојевићу једну од најзнаменитијих и најспособнијих личности на трону Св. Саве.
Мудар, искусан, јаке воље и чврстих начела, када је у питању заштита Цркве и Срба по влашћу како Османске, тако и Хабзбуршке империје. По повратку из Свете земље и Јерусалима патријарха су сачекале идеје и понуде Хабзбуршких и Венецијанских емисара и агената о неопходности ангажовања Срба у општем устанку против Турака.
Предлози нису били без одјека код српских угледних породица и дела црквених великодостојника. Уистину напредовање Хабзбуршке војске која је 1686. ослободила Будим и потом у великој мери територију јужне Угарске, давала је наду да ће се власт Порте коначно окончати и започети ера живота у хришћанској држави, која је нудила и обећавала Привилегије.
Вести о брзом напредовању војске хабзбурговаца, победа код Харшања (Друга битка код Мохача) године 1687, шириле су се муњевито међу балканским хришћанима.
Велики број српских добровољаца-устаника (касније позната српска милиција) који су се придружили хабзбуршкој војсци имали су значајног удела у ослобођењу Београда 1688. године. Истичу се имена Павла Несторовића Деака и Јована Поповића Текелије.
На територији Београдског пашалука, Срби су се масовније одазивали позиву за устанак и помоћ хабзбуршкој војсци. Угледна породица Рашковића у Старом Влаху, предњачила је својим примером и организовала и помагала устанике који су наносили штету османској војсци у Старој Србији.
Француска краља Луја XIV, је у том моменту 1688. искористила прилику да поново започне рат (познатији као рат Аугзбуршке лиге или Деветогодишњи рат у коме ће учествовати Енглеска, Низоземска, Шпанија и Португал и који ће се водити на морима, просторима Европе, све до Северне Америке и Индије) са својим суседом Светим римским царством на Рајни и тако додатно допринесе усложњавању шире (глобалне) слике овог иначе компликованог ратног сукоба, имајући у виду посебне војне операције и сукобе Венеције и Русије са Турском око Крита и Азова.
На страни Венеције борили су се пожртвовани српски ускоци чији је симбол био Јанковић Стојан. Хабзбурзи су били принуђени да се поново окрену од Балкана и ангажују све своје најбоље и најоперативније јединице у рату са Француском.
Једном покренут Велики бечки рат (1683-1699), носио је са собом и значајне недаће по цивилно становништво од западне Угарске па све до Старе Србије.
Исцрпљујући походи обе ратујуће стране, пустошења и разарања градова и села, доносе додатно осећање безнађа које и јесте мотивисало како патријарха тако и српске старешине да се дигну на оружје и прикључе Хабзбуршкој војсци.
Политичке последице одлуке Угарског сабора 1687, да се одрекне Права отпора и призна власт династије Хабзбург (ius resistendi, гарантованог Златном булом угарског краља Андрије из 1222) у знак захвалности цару Леополду за ослобођење Будима, тек су показивале обрисе будућих односа у Хабзбуршкој држави.
У тешким и компликованим односима Хабзбурга и Мађара, Срби ће у значајној мери остати по страни и од почетка у грчевитој борби за очување идентитета, Цркве и уједно стварање нових и јачих елита и претпоставки за даље обнављање изгубљене средњевековне државе.
Примера ради прослављени краљ Пољске Јан Собјески и његова војска који су спашавали Беч 1683, мање од века касније биће заборављени од стране како Монархије, тако и Русије и Пруске које ће у 30ак година потпуно поделити и уништити некада моћну Пољску државу.
Не само Срби, већ и Словаци, Чеси, Румуни, у таквом односу снага врло тешко да су могли да очекују да се елите Беча, Царевине или других великих сила могу или желе ангажовати на решавању, рецимо српског или националног питања уопште.
Било је потребно створити своју елиту, своје институције у самој Монархији и потом упорно, доследно, промишљено, радити на стварању прилике, да се покрене борба за коначно ослобођење и стварање независне државе.
Срби који ће 1690, са патријархом Црнојевићем прећи у јужну Угарску, врло брзо ће постати свесни те чињенице. Носећи са собом мошти кнеза Лазара, цара Уроша, загледани у опустошену Србију са чије територије се повлачила хабзбуршка војска, а имајући пред собом обећања из Инвитаторије цара Леополда, почињу бурно и драматично поглавље своје нововековне историје, које ће трајати све до 1918 године, а народ подељен у две Империје почињао је нову политичку борбу под другачијим условима и правилима, и будним оком Угарског сабора који није нудио гостопримство.
(Наставиће се)
Аутор: Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Goran Vasin: Srpske privilegije – između Beča i Carigrada (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
