Када су вожд Карађорђе и српски устаници 1804, кренули у ослобађање од дахија и борбу за националну аутономију и независност, започели су процес који ће све до 1918 бити континуитет успона српске идеје и српске државе.
Из генерације у генерацију, од Београдског пашалука на граници две Царевине, Србија ће се уздизати до Кнежевине и Краљевине (1882), а подстакнути примером Срби у Црној Гори и Хабзбуршкој монархији створиће такође центре српске државности који ће кулминирати проглашењем Црне Горе за независну Књажевину (касније Краљевину 1910.) и Српску Војводину (у Монархији).
Ови процеси морају се посматрати као један јединствени пример. Кроз Српске устанке и стварање Кнежевине Србије, владавину кнеза Милоша Обреновића, формирају се претпоставке за даље отварање српског питања на Балкану. Свака наредна генерација дала је свој допринос. Уставобранитељи кроз стварање институција и чиновништво, креирање првих закона и јаче повезивање са Србима у Монархији. Током Рата за Српску Војводину 1848-1849, Кнежевина Србија била је ослонац и потпора Србима у Монархији. Своји дугим ратовањем са Османлијама Срби у Херцеговини и Црној Гори, посебно 1852-1862, дају подстрека да се у Хабзбуршкој Монархији створи дух и мисао о Српској Спарти као важном ослонцу ослобођења и уједињења.
Владавина кнеза Михаила (1860-1868), дала је нову снагу у мисли и хтењима да се коначно започне рат са Османлијама и заврши ослобођењем свих области где живе Срби.
Књаз Никола и Срби у Црној Гори важан су аспект ове политике, баш као и Светозар Милетић у Српској Атини. Јединство се огледало у креирању српских националних удружења и институција које су повезивале Србе све и свуда, као што је промишљао и Вук Караџић. Додајмо да се генерације српских ђака и студената школују у иностранству где управо упијају идеје либерализма, сазревају у јачању националне свести и захтевају националну српску државу, што је европски модел тога времена. Уједињење Немачке и Италије очити је пример.
Владавина кнеза и краља Милана Обреновића (1868-1889), донела је буру дешавања везаних за Источно питање. Притисци Великих сила, интереси Беча, Санкт Петербурга и Лондона омели су српско уједињење, али не и независност српских држава 1878. Светозар Милетић је борбу за српску идеју у Монархији, ценом страдања. Велике силе од 1878, још активније се мешају у решавање српског питања. Нарастујућа српска интелигенција, писци, песници, студенти живели су духом ослобођења и уједињења. За неколико деценија од 1804, српска држава формирала је репрезентативне институције, постала центар свих окупљања на Балкану, што није промакло великим силама, баш као ни јака делатност књаза Николе у Херцеговини или идеја Српске Војводине у Монархији. Срби у Босни и Херцеговини јачају своју борбу за црквено-школску аутономију, а ствара се и атмосфера за генерацију коју ће симболисати Млада Босна.
Почетак 20 века, који је донео слом и крај династије Обреновић (1903), окреће точак историје Срба у смеру сукоба са Двојном монархијом.
Потпуна економска еманципација Краљевине Србије, постигнута кроз Царински рат (1906-1911), ојачала је њене позиције и тежње на Балкану. Црна Гора такође није седела скрштених руку тражећи прилику да се прошири свој утицај међу Србима у Старој Србији. Анексија Босне и Херцеговине (1908) била је преломна тачка свих дешавања. У Београду и на Цетињу постало је јасно да Беч и Пешта желе ратни сукоб, док се Срби у Монархији 1908-1909, налазе на оптуженичкој клупи у монтираним судским процесима. Балкански ратови и победе српских држава 1912-1913, били су повод Аустроугарској да тражи прилику за ратни сукоб. Притиснути мађаризацијом Срби у Угарској били су у тешкој позицији, док је у Босни и Херцеговини управа Беча и Пеште дала крила Младој Босни.
Први светски рат донео је велике победе и велико стрдање Срба.
Од Цера и Мачковог Камена, Колубаре, до Голготе, Кајмакчалана и победничког пробоја Солунског фронта, трајала је епоха незапамћена у модерној историји Србије. Убиства цивила, прогони и окупација, уништавали су земљу, а последице ће остати присутне деценијама. Црна Гора такође је страдала у борбама са Двојном монархијом, али у окупацији од 1916. Срби у Срему и Босни и Херцеговини, били су хапшени и расељавани, а почела је и Голгота Српске цркве у областима под влашћу Монархије.
Национално једиство никада није прекинто. Српска идеја није била уништена овим догађајима, који су Србе довели на ивицу биолошког опстанка. Показало се да Централне силе све Србе гледају на исти начин, да се не сме дозоволити стварање јединствене српске државе. И српски савезници нису значајно другачијег става. Стварање Југославије, треба посматрати посебно из тог угла, што је тема за посебну расправу.
Цео 19 век, српска идеја пролазила је кроз моменте успона и јачања. У Београду, Цетињу, Новом Саду, као центрима српске државности, али и Мостару, Сарајеву, Дечанима и Скопљу, гледало се у једном смеру и на исти начин – ослобођење и уједињење свих Срба у једну државу, као јединство и идеја водиља 19 века.
Модел преузет од европских великих сила, који ће од истих бити онемогућен на начин како су то сањале и чему су стремиле генерације, време које ће бити упамћено као најблиставији век успона српске идеје…
Ко довијека живи, имао се рашта и родити.
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
