Краљ Александар Обреновић (1875/1889-1903), био је трагична личност српске историје. Баш као и отац краљ Милан, дошао је на престо са 14 година, а у његово име је такође владало Намесништво (до 1893).
Са радикалском већином, гарантованом Уставом 1888, није могао да наметне лични режим иако је више пута покушавао. Промене Устава (1901), низ Закона којима је покушавао да ограничи радикалску агитацију такође су га чинили непопуларним и врло омраженим. Његов нестални карактер, условљен малим бројем година и неискуством у животу и политици, није наилазио на разумевање и подршку елита.
Иако интелигентан и са лепим политичким плановима, растрзан између оца краља Милана и мајке краљице Наталије, који су личну мржњу и спорове решавали преко његових леђа, није успевао да нађе стабилан курс своје владавине. Покушаји да лавира између Русије и Аустроугарске нису били успешни. Политички таленат који је имао остао је занемарен или скрајнут, под притиском радикалске јавности која није мировала.
Кључна тачка његовог пада и касније завере била је женидба Драгом Машин (1900). Пуно текстова, материјала, архивских докумената сведоче о овом трагичном браку.
Лажна трудноћа краљице Драге, срушила је углед владарског дома Обреновића, који је већ био начет владавином краља Милана. Војска коју је уздизао краљ Милан, нашла се изиритирана поступцима краља Александра, уздизањем краљичине браће и смањивањем материјалних бенефита. На тај начин стварало је језгро будуће завере. Група младих официра коју је симболисао Драгутин Димитројевић Апис, подржана бившим министром Ђорђем Генчићем и имућнијим београдским породицама, сковала је план о збацивању династије Обреновић.
Мајски преврат (1903) трагична је страница српске модерне историје. Краља Александра и краљицу Драгу, завереници су убили и бацили са терасе Двора. Европска јавност је реаговала врло лоше. Велика Британија, водећа глобална сила тог времена прекида, у једном моменту, односе са Краљевином Србијом што се показало као велики проблем.
Нови владар краљ Петар Карађорђевић (1844-1921), остао је у народној успомени као Стари краљ (Чика Пера), због благе владавине и повлачења са народом преко Албаније током Голготе 1915.
Окружен Завереницима који су га довели на престо, са војском која је поново јачала, радикалима који су узели сву власт у своје руке подељени на две фракције, краљ Петар није имао пуно маневарског простора. Већ у позним годинама (рођен 1844, дошао на престо 1903, абдицирао 1914), није могао да се ухвати у коштац са свим проблемима. Никола Пашић је постао централна фигура Краљевине Србије. Иако се сматрало да после Ивањданског атентата на краља Милана (1899), неће успети да се врати у врх политике, показало се да је Пашићево искуство и упорност без премца. Велики русофила, тактичар, увек спреман за политичку агитацију, незаобилазни је фактор српске политике све до смрти (1926). Слични су били и његови велики претходници Илија Гарашанин и Јован Ристић. Три велике политичке личности управљале су Србијом скоро пуних 80 година.
Питање наслеђа српског престола, није било једноставно питање за краља Петра. После више озбиљних инцидената престолонаследник Ђорђе, бива уклоњен из политичког живота, а његов млађи брат, рођени Цетињанин, Александар постаје наследник престола. Од јуна 1914, после повлачења краља Петра постаје и регент (Краљ од 1921).
Сталне трзавице између завереника (касније тзв Црне Руке) и Пашића били су тешко бреме политичког живота у Србији које краљ Петар није могао да савлада.
Посебно после победе у Балканским ратовима 1912-1913, око управе у Новим крајевима. Умешаност Црне руке у Сарајевски атентат додатно је ослабило положај Краљевине Србије, а Солунски процес 1917. покушај регента и политичких елита да европској јавности (Савезницима) покажу да Србија нема везе са дешавањима Видовдана 1914. Краљ Петар је умро 1921, већ помало политички заборављен. Његово име увек се везивало за славно доба Победа и Голготе. Краљ Александар (1888-1934) насупрот њему у историографији поново је приказан црним бојама и култ омразе према њему посебно од комуниста био је изразит. Значајне заслуге које је имао нису ми признате. Убијен је у Марсеју са свега 46 година живота. Његов син краљ Петар Други (1923-1970), напустио је Југославију са 18 година, разрешен је власти са 22, умро је са свега 47 година живота ван Југославије.
Обреновићи и Карађорђевићи остали су симбол модерне Србије, у периоду 1804-1945. Велики успеси, успони и падови обе династије важан су сегмент ове историје. Династички рат започет убиством Карађорђа (1817), окончан је Мајским превратом (1903). Заслуге обе династије за српску државу велике су и важне, а њихов рат само један од показатеља колико је било тешко после више од три века Османске владавине, створити и очувати државу која је постала синоним за слободу и окупљање балканских народа.
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Obrenovići – usponi, padovi, tragedije (II deo)
Преузмите андроид апликацију.
