Убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934, било је постепени увод у распад Краљевине Југославије.
Као владар био је хваљен и уздизан, критикован и ниподаштаван, нападан за диктатуру, хваљен као Ујединитељ, изазивао је опречна мишљења и у историографији и у широј јавности.
Његов животни пут започет на Цетињу 1888, на двору свог деде црногорског краља Николе, значајно је усмерио његов живот. Одрастао у окружењу које је одисало аутократијом и конзервативизмом, школован у царистичкој Русији као стожеру самодржавља, рано је прихватио идеје значајно супротне од оних које је баштинио његов отац краљ Петар. Школован да буде војник, дисциплинован, са идејама да се Срби морају ослободити Османске власти и стега Аустроугарске, заједницу Јужних Словена видео је као прилику да се Краљевина Србија ослободи великог спољнополитичког притиска.
Победе у Балканским ратовима 1912-1913, где је лично командовао и учествовао, дају му самопоуздање и чврстину да најпре као регент преузме управљање Краљевином у тешким моментима почетка Првог светског рата. Притиснут Пашићем и политичким елитама Краљевине Србије, под претњом Црне Руке, повукао се баш као и краљ Петар са војском и народом. Са Пашићем као савезником обликује Солунски процес 1917. Крфском декларацијом јула 1917, обезбеђује династији Карађорђевић владарско место у будућој држави. Пашићев ауторитет и патронски однос, подносио је врло тешко, што ће остати слика њихових односа до Пашићеве смрти 1926 (њиховог последњег сусрета).
Стварање Југославије, које је касније и хваљено и спочитавано, 104 године касније делује као изнуђено решење српског питања.
Без Велике силе која би подржала српске захтеве, после слома Царске Русије, Пашић и регент Александар тражили су решење по којем би створена држава обухватила највећи број Срба расутих по старим Царевинама, али и која не би лако могла да доживи слом из 1915. Траума повлачења и Голготе била је жива слика 1918. Уједињење са Црном Гором и Србима у Монархији није се доводило у питање.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија), била је од старта притиснута националним и економским проблемима.
Хрватске елите деценијама навикнуте на стална преговарања и опструкције Угарског сабора, нису водиле рачуна о идејама Пашића и регента (од 1921 краља) Александра. Од старта инсистирање на конфедерацији или стварању хрватске посебне јединице (републике) била је стара опробана политика на коју су навикли пречански Срби, али не и елите Краљевине Србије. Државотворна, либерална, демократска Краљевина Србија срела се ратом исцрпљена и потпуно опустошена у новим околностима са народом који је ратовао на супротној страни током Великог рата.
Тензија је била велика и обострана. Стјепан Радић је ишао од идеја рушења Монархије до договора са Пашићем. Велики демагог и прагматичар видео је у свему прику да ојача идеју хрватског државног права. Лутање у политичком систему, трзавице, атентат у Скупштини 1928, уверили су краља Александра да само личним режимом може завести стање каквог-таквог мира. Владко Мачек подржао је увођење диктатуре.
Интегрално југословенство, поделу земље на Бановине, како би наметнуо југословеснко јединство и нови модел живота, касније ће комунисти само преобликовати у свој програм федерације.
Српске елите које су почеле да Југославију доживљавају као своју, прихватају овакве идеје. Краљ Александар је диктатуром правио јаз између себе и политичких елита Београда и Загреба. Светозар Прибићевић, некада горљиви централиста, у својој памфлетској књизи је жестоко критиковао краља. Књига ће у време комунизма бити основна литература о краљу Александру, уз нетачни додати епитет о монархо-фашистичкој диктатури, за владара који је страдао као жртва фашизма у атентату у Марсеју 9. октобра 1934.
Искрени заговорник сарадње са Француском, велики противник Совјетског савеза који је хиљадама руских избеглица пружио уточиште у Краљевини, учинио је све у границама могућег да се његова и Пашићева творевина Краљевина Југославија сачува и ојача. Неприлике су биле толико велике да је било немогуће створити јачи интеграцију. Његов аутократски начин владавине стварао му је непријатеље, за које чини се није много марио.
Одрастање на двору краља Николе трајно је оставило утицаја на њега, а ратовање од 1912-1918, обликовало његову свест да се и у миру проблеми могу решавати на војни начин.
Хрватско питање, побуне качака, непријатељство Италије и Мађарске, комунистички атентати и покушаји да се руши Краљевина, доводили су га често у тешке и безизалзне ситуације, са којима се ни много искуснији владари боље не би снашли. После његове сахране на Опленцу средином октобра 1934, постајало је свима јасно да је најчвршћи ослонац Краљевије Југославије нестао. Његово име још увек изазива контроверзе, а чини се да и данас до краја није у потпуности схваћен, нити прихваћен…
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: O pravašima i pravaškoj ideologiji, Veleizdaja i Prvi svetski rat
Преузмите андроид апликацију.
