Карловачка митрополија је током два века борбе за духовност и идентитет Срба у Монархији често била на удару државних власти. Притисци су били најразличитији. Са почетка 18. века унијаћење. Средином 18. века борба за Привилегије. Потом проблем око одузимања имовине. Страдање у Револуцији 1848-1849. Мађаризација. Велики рат.
Тако је ова најважнија српска институција заједно са Србима преживела све недаће. Посебно не стоји чињеница, коју је пласирао, део комунистичке историграфије о однарођеној цркви и владикама. Таква теза пласирана 60-их година уносила је рђаву слику и овој најважнијој институцији.
Неретко епископи су ниподаштавани, а да при томе њихова звања и функције, па и имена нису писани тачно. Ни правилно. Примера је много. Исто тако тендециозно су приказани извештаји рецимо аустријске или мађарске полиције када је у питању Црква. Тако се годинама креирала слика о борби народа против Цркве. Таква искривљена слика у задњој деценији полако али сигурно нестаје.
Страдање Митрополије током Револуције 1848-1849, било је великих размера.
На подручју Српске Војводине, како сведоче извори, рушене су цркве. Постоје сачувана сведочења о запаљеним храмовима, рушеним Портама, уништеним књигама и сасудама, поломљеним олтарима и иконостасима.
Владика Платон Атанацковић грчевито се борио да сачува и спасе све што је било могуће. Места кроз која је пролазила мађарска војска била су посебно на удару. Патријарх Јосиф Рајачић писао је више писама у којима је тражио заштиту српске Цркве. Значајна помоћ после Револуције дошла је од руског императора Николаја I.
Током Великог рата, стање се поновило. Зграда Богословије је девастирана, манастири често опљачкани скупљањем прихода за царску војску.
Део свештеника је био хапшен и интерниран. Владика Мирон Николић који је администрирао Митрополијом, уложио је велике напоре и значајну снагу да стање држи под контролом. И поред позних година, одмерено и мудро је успео да нађе политички баланс и сачува Цркву.
Значај Карловачке митрополије био је пресудан и за Српску цркву између Два светска рата.
Њене институције, инкорпориране су у највећој мери у обновљену српску патријаршију. Епископи некадашње митрополије наставили су црквени живот у новој држави и новој црквеној организацији.
Владика Мирон Николић доживео је дубоку старост. Умро је пред само избијање Другог светског рата у Југославији фебруара 1941. Владика Георгије Летић темишварски и касније банатски био члан Синода и комисије за писање Устава СПЦ.
Владика Георгије Зубковић будимски био је кандидат за патријарха 1938, преживео је са својом епархијом и Други светски рат. Викарни владика Иларион Зеремски учесник Париске мировне конференције, врсни теолог, историчар, познавалац историје Карловачке митрополије, постао је владика горњокарловачки. Умро је 1931. Протосинђел Максимилијан Хајдин је такође умро као епископ горњокарловачки. Гроб су му оскрнавиле усташе тако да се не зна место његовог коначног починка.
Јеромонах Валеријан Прибићевић, брат утицајног Светозара Прибићевића, био је током 1939. изабран за викарног епископа сремског. Јеромонах Викентије Вујић наследио је на трону банатских епископа Георгија Летића 1936.
Протосинђел Иринеј Ћирић, постао је најпре епископ тимочки, потом затим бачки (1922). Један је од оснивача Светског савета цркава. Вишегодишњи члан Св Синода, који је током Другог светског рата помагао и спасавао српску децу у мађарским логорима. После рата хапшен и затваран од нових власти Југославије, као народни непријатељ. Његовом смрћу новембра 1955, симболички су нестајале везе за бившом Митрополијом.
Био је и један (важан) изузетак.
Викентије Проданов, који је замонашен 1917. у Бездину, а потом је 1921-1923. био Управитељ фондова Карловачке митрополије. Овај даровити историчар и правник, уредник ГИДНС, секретар Синода од 1932, изабран је за епископа злетовско- струмичког 1936, потом за битољског 1940.
Његов трновити политички пут током рата и окупације, послератних забрана и прогона завршен је избором за српског патријарха 1. јула 1950. У најтежем времену најауторитарније власти Брозовог режима водио је српску цркву док ненадано (насилно) није окончао живот 5. јула 1958, пошто је одбио захтеве државе да се призна Македонска православна цркве са епрхијама у којима је столовао дуги низ година.
(Крај)
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Karlovačka mitropolija – uspon srpske ideje u 18. i 19. veku (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
