Када се сагледа целина историје Карловачке митрополије, не постоји ниједан значајнији догађај из историје Срба у Монархији да се он није показао или рефлектовао кроз ову институцију.
Ракоцијев устанак (1703-1711), Ратови за аустријско наслеђе (1740- 1748) и Седмогодишњи рат (1756-1763), Револуционарни и Наполеонови ратови (1792- 1815), Револуција 1848-1849, Велики рат 1914-1918, само су део мозаика који су Срби морали да изнесу на својим леђима.
Српски митрополити тражили су начина да помогну граничарима-војницима, да помогну свештенике, подигну храмове, ојачају српске институције. Српске привилегије су биле на сталном удару мађарских сталежа и Угарског сабора, али налазио се начин да се потешкоће превазиђу. Кроз 18. век, притисак унијаћења био је такође велики.
У очима и Цркве и граничара политика Хабзбурга била је посматрана као игра двоструких аршина.
Једном руком подржати Србе, другом дозволити да се Привилегије сузе и пониште. Митрополити су добро схватили и знали ту лекцију. Није било времена за малодушност нити туговање над неправдом. Упорно, доследно, чврсто се инсистирало у свим разговорима са представницима власти, од царских чиновника до царског двора да Српска црква мора бити уважена и поштована, као и цео српски народ који је под њеном духовном заштитом.
Упоредо текла је једна од највећих црквених ренесанси у српској историји. Свако место, свако село, сваки град у коме су живели Срби, имао је своју Цркву. Велики напор и велики подвиг, посебно када знамо да је у питању била држава Хабзбурга, а не српска држава, и када знамо да је Католичка црква била привилегивана институција. Важан је податак да се није жалило средстава ни времена да се цркве живопишу, да се подигну монументални иконостаси.
Подизање и отварање српских школа под окриљем Митрополије подједнако је важан процес. Прве Гимназије и Богословије настају заслугом и визијом српских митрополита.
Марљиво су оснивани Фондови за помоћ свештеницима, свештеничким удовицама, сирочадима и таленотованим ђацима. Купована је земља која је кроз обрађивање давала приходе Митрополији, који су управо давали могућност да се ктиторска делатност развије до огромних размера. Ктиторска делатности српских митрополита и епископа у Хабзбуршкој монархији била је једно од трајних обележја постојања институције која је функционисала у 19. веку ван своје матичне српске државе. Отуда су утисци и импресивнији. Није се хтело или смело заостајати за католицима и протестантима.
Први планови за обнову српске државе настају у Митрополији. Издвајају се идеје митрополита Стефана Стратимировића и бачког владике Јована Јовановића. Надахнути славном прошлошћу, а реалистично загледани у будућност схватали су односе Великих сила и добро уочавали да будућа српска држава мора имати заштиту и Русије и Аустрије. Тежак задатак, који ће у 19. веку бити кључ решавања српског питања. Често је то значило помирити непомирљиво.
Две царевине у својим односима, пуним успонима и падова, Србију и Србе у Монархији посматрали су различитим очима. Стога је Црква посебно морала да води рачуна о положају православних везаних емотивно за Русију, а држављана Двојне монархије која је у 19. веку у својим плановима има експанзију и ка Русији и Србији. Незавидан положај који су митрополити умешно решавали, не давајући ни једној страни повода за озбиљно незадовољство. Из таквог искуства морале су се извући озбиљне поуке. У црквеном и политичком смислу. Сталоженост, стрпљење, упорност, јака воља, једна једина српска идеја, биле су симболи свега што је представљала Карловачка митрополија. Најзначајнија иснтитуција Срба у Хабзбуршкој монархији…
(Наставиће се)
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Karlovačka mitropolija – uspon srpske ideje u 18. i 19. veku (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
