Пораз Грчке војске код Сакарије септембра 1921, означио је почетак повлачења и назнаку катастрофе које ће врло брзо задесити грчко становништво у Малој Азији.
Генерал Мустафа Февзи Чакмак постао је први и једини генерал турске војске одликован са пет звезда до данашњег дана.
Почетком 1922, Грчка се обратила за помоћ Француској и Великој Британији које нису имале конкретно решење већ су фактички оставиле отворен пролаз наступајућој турској сили. Мустафа Кемал није желео да преговара већ је схвативши стратешку предност кренуо у контранапад.
Док су се грчке снаге покушавале да консолидују одбрану, Совјетске власти су у одсудном моменту снабделе турску војску са муницијом и наоружањем. Крајем августа 1922, турске снаге су заробиле у Караџа Хисару генерала Трикуписа, после чега је пут ка Медитерану био потпуно отворен. У наредне две недеље уследио је потпуно крах грчких јединица.
После уласка у Смирну 8. септембра 1922, грчко, јерменско и јеврејско становништво нашло се на удару турске војске.
Читави делови града су запаљени. Почињени су масакри и погроми над цивилима. Мустафа Кемал је два дана касније одбацио одговорност турске владе за та дешавања. Снимци начињени са италијанских бродова били су застрашујући и потресни, док је град био у пламену.
Грчко становништво у Малој Азији било је на удару. Слично је било и са Грцима на Понту. Примирје у Муданији октобра 1922, било је увод у Лозански мировни уговор између Грчке и Турске. Лоша процена грчке врховне команде и политичко нејединство допринели су катастрофи.
Проблеми са снабдевањем, велике и нереалне амбиције да се Турска коначно може потпуно поразити, лако прихваћена обећања Великих сила део су мозаика грчког пораза.
Када се томе дода податак да су обе државе са прекидима ратовале од 1912, пуну деценију, уз значајне губитке, материјалну исцрпљеност, слика постаје потпуна и јаснија. Обе стране су пред европском јавношћу покушале да се прикажу као жртве агресије и окупације. Масакри над цивилима у областима где се ратовало били су стална тема европских дипломата.
У писму Лиги народа 16. октобра 1922, Елефтериос Венизелос је поменуо размену становништа имајући у виду масакре и страдање коме су изложени Грци у Турској. Сличан став је имала и влада у Анкари. Лозанским уговором 30. јануара 1923, договорена је размена становништва која је обухватила пресељење 1,3 милиона Грка из Мале Азије, Понта, Кавказа и источне Тракије, као и 355-400, 000 Турака из Грчке.
Грци су као заједница суштински престали да постоје на територији Турске, после више од два и по миленијума.
Део Грка који је остао да живи у Цариграду, био је изложен погрому септембра 1955, после чега се заједница свела на неколико хиљада становника. Васељенској патријаршији дозвољен је останак у Цариграду, уз значајно отежан имовински и материјални положај.
Малоазијска трагедија дала је печат друштвеном и политичком животу Грчке до данашњих дана. Низ година било је потребно да се Грци из Турске инкорпорирају у друштво Грчке коју нису довољно познавали. Материјални проблеми били су огромни. Многи су остали потпуно без средстава за живот, док се на богатије Грке гледало са подозрењем.
Дијалекат свакодневног говора није био идентичан. Друштво је било у потуном шоку, тако да је исцрпљена Грчка тек требала да реши нагомилане проблеме.
Стварала се потпуно другачија политичка клима. Жестоко су преиспитани узроци пораза који је обележио грчку нововековну историју. Грчке избеглице од којих су многи били вешти трговци и занатлије, допринели су економском опоравку посебно северних крајева где су махом насељени.
У наредним годинама трајали су политички сукоби Венизелоса и ројалиста, који нису доприносили стабилности. Стари и искусни Венизелос после неколико пучева и покушаја атентата напустио је Грчку 1935, а убрзо преминуо у Француској у егзилу 1936.
Генерал Метаксас увео је лични режим током августа 1936, суспендовао парламентарни живот и у политику увео фактор војске који ће се неколико пута показати пресудан у грчкој политици све до 1974 године.
До своје смрти јануара 1941, Метаксас се трудио да држи Грчку неутрално од политичких превирања у Европи. Кратак рат са Италијом који је био симболично, Не Мусолинију 28. октобра 1940, показао је да Грчка ипак неће моћи да избегне судбину других балканских земаља.
Немачка окупација од маја 1941, грађански рат, страдање цивила, ратна немаштина и глад, стратешке игре Великих сила око Грчке, увод су у потпуну промену политичког система у држави после Другог светског рата. Тешко бреме Малоазијске катастрофе, дало је мотив да се крене одлучније у промене и стварање нове и модерне Грчке државе. Ипак зацељивање рана из Другог светског рата није ишло ни лако ни једноставно…
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
