После Лондонског уговора 1830, добијањем независности, као прва самостална балканска држава Грчка почиње динамични пут унутрашње и спољне политике.
У односу на данашњу територију она је била значајно мања, сиромашнија и без праве и развијене инфраструктуре. Турски путеви, у лошем стању, нису били довољни да покрену развој индустрије или да значајније допринесу развоју трговине. Јака трговачка флота није постојала.
Она се махом налазила под утицајем богатих грчких трговаца у Цариграду, који су били османски држављани. Монетарни систем такође није био развијен. Атина је била мали град, док се Солун налазио ван граница Грчке.
Велики број Грка живео је ван опсега новонастале државе, тако да је национално уједињење било сложен и дуг процес.
Најпре је било потребно сеоско становништво повезати у јаку и државотворну целину, појачати свест о припадности новој држави, помирити менталитетске разлике које су постојале по географским областима.
Будућа територијална експанзија морала се постићи на рачун Османског царства, које иако у опадању, није било нимало лак противник.
Балканске државе ће тек 1912, постићи коначну победу над Османлијама. Сусрет Грка са супарничким бугарским националним покретом такође је био препун ризика.
Тако да се временом, у дугом процесу, кренуло са стварањем институција, изградњом државе, јачањем идеје да се Грци окупе око своје незвисне државе, а да се као модел установи западни парламентарни политички систем.
Стварањем мреже националних основних школа, формирањем Атинске архиепископије као самосталне православне цркве, динамичним развојем парламентаризма, јачањем војске, сталним планирањем устанака на територији Турске кренуло се у остваривање националног уједињења, које је на крају требало да резултира Мегали идејом.
Пут је био дуг и тежак, баш као и код других балканских држава. Срби су свој пут започели нешто раније, Први и Другим устанком, борбом за аутономију кнеза Милоша Обреновића, трагајући за својим моделом стварања државе и националног уједињења.
Бугари, који ће у процес кренути нешто касније, уз почетну подршку Русије долазе до свог државног пројекта Санстефанске Бугарске, која ће неминовно довести до сукоба са другим балканским државама.
Грчке институције стваране су постепено, јачала је Национална банка, по западном моделу формирана је војска, а политички живот био је буран и препун страначких сукоба и динамике која карактерише политички сцену Грчке до данашњих дана.
Енглеска, Француска и у мањој мери Русија чести су актери у политиким кризама. Атина је од 1860их драстично почела да увећава број становника, а Пиреј постаје важна Средоземна лука. Више покушаја устанака на Криту (најзначајнији 1866-1869, рат 1897), који је због свог стратешког значаја био важан за Грчку, резултирало је припајањем острва у дугим преговорима са Великим силама.
Име Елефтериоса Венизелоса било је у значајној мери сином за Крит и генерално идеју обједињавања Грка. Родом са острва, рано се укључује у политику, и својим активизмом постаје важан политички фактор (као члан Либералне странке) у готово свим дешавањима од краја 19. века.
Политичка мрежа коју је темељно стварао и градио донела му је велики престиж. Неуморан, није се лако повлачио ни после политичких пораза, упоран у остваривању својих идеја, тактичар, постајње централна фигура и премијер Грчке од 1910. до 1920, касније 1928-1933.
У значајној мери утицао је стварање политичког система који је утицај страних фактора посебно Енглеске и Фрнацуске умањио. Немачке посебно. Венизелизам постаје једно од обележја грчке политике. Стварање политичких олигархија које ће у политичког животу постојати до данас, унеколико је и Венизелосово политичко наслеђе.
У временима Балканских ратова и Првог светског рата водио је Грчку до значајних победа и великих територијалних проширења после пораза Турске 1912-1913, и посебно вешто везујући Грчку за силе Антанте (насупрот краљу Константину) успео је да обезбеди држави статус силе победнице.
Као сила победница, Грчка се нашла на корак од потпуног остварења националног уједињења. У односима са Великим силама, повлачењем Венизелоса, лошом координацијом војске и спољне политике, десила се Малоазијска трагедија, догађај који ће трајно обележети и преокренути токо модерне грчке историје.
Приликом мировних преговора у Паризу са пролећа 1919, ништа није одавало такав могући расплет…
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Srpska Vojvodina – od Ideje do Zaveta (četvrti deo)
Преузмите андроид апликацију.
