Расплет Првог светског рата, донео је наизглед и Грчкој коначно решење националног питања.
Слом Централних сила, учешће Грчке на страни силе Антанте захваљујући Елефтериосу Венизелосу, пружио је прилику да се питање уједињења Хелена изведе у складу са великим бројем замисли из политичких планова 19. века.
Велике силе нису имале ништа против да се Грчкој пруже нова територијална проширења на рачун Турске. Лојд Дејвид Џорџ је у том смислу давао позитивне сигнале грчкој влади. Рат који је започео маја 1919. и трајао до октобра 1922, завршио се катастрофом по Грчку, страдањем грчког цивилног становништва и разменом становништва две државе што је на крају озваничено уговором у Лозани.
Велика Британија, је на почетку подржала настојања Грчке, што је довело до искрцавања грчке војске у Смирни 15. маја 1919.
Велике Силе у том моменту нису решиле питање статуса Истанбула (Цариграда) у коме је у том моменту живело готово половина немуслиманског становништва. Грчкој су директно требали да припадну Имврос и Тенедос, делови Малоазијске обале и делови Тракије.
Уговором у Севру 10. августа 1920, више-мање је озваничено такво стање, али је зона око Смирне и даље формално била неутрална са будућим плебисцитом становништва. Територије некадашње Османске империје Иран, Ирак, Јерменија, Сирија, Либан, долазе под протекторат у највећој мери Велике Британије и Француске.
Пре почетка Великог рата близу 2,5 милиона Грка живело је у Турској. У Смирни са залеђем живело је 375.000 Грка и 325.000 муслимана.
Васељенска патријаршија и богати Грци Цариграда имали су видног учешћа у друштвеном и политичком животу Империје. Некадашња престоница Византије није излазила из фокуса дела грчких елита које су сањале о моменту да се град врати под окриље Хеленске краљевине.
Ипак супротности у погледима на ово компликовано питање видљиве су односима елита у Атини и Турској. Цариград под међународним протекторатом после рата, дао је прилику и делу грчких трупа да ступе на тло града. Манифестације одушевљења биле су присутне, али и стрепња дела добро обавештених магнатских кругова који су страховали од потенцијалних одмазди и револта турског становништва.
Венизелос је инсистирао да Грчка не води рат против муслимана већ корумпиране и неефикасне владе која угњетава становништво.
Од маја 1919. до октобра 1920. грчке снаге су држале део малоазијске обале и део залеђа у Анадолији. Офанзива грчке војске дубље у Анадолију, коју је подржао Лојд Џорџ била је стратешка грешка. Мустафа Кемал (Ататурк), који је кренуо у процес консолидације војске и унутрашње политике, повлачио се све дубље у унутрашњост која је била неприступачна и тешка за напредовање.
Иако су грчке снаге биле боље опремљене и јаче, на терену у низу мањих и већих битака од децембра 1920. до марта 1921, трпе озбиљније губитке. Совјетска Русија је током 1920, почела да отворено помаже и наоружава турску војску.
У самој Грчкој дошло је до политичког расула збацивањем Венизелоса (новембар 1920), повратком краља Константина и великим бројем смена у официрском кору.
Од јуна до септембра 1921, грчка војска је доживела одлучујуће неуспехе. Дубоко на тероторији Анадолије, могућности за снабдевање биле су врло тешке. Предлог генерала Метаксаса да се крене у дефанзивну стратегију није прихваћен.
У тешкој бици код Сакарије која је трајала месец дана (септембра 1921) 60-ак километара од Анкаре, турска војска је успела да одоли свим грчким нападима. Велике силе почеле су да мењају свој однос према одредбама мира у Севру.
Велика Британија није послала свој корпус пред Анкару, али Совјети јесу додатно наоружање турској војсци. Пораз и катастрофа Грчке били су на помолу…
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
