После Другог светског рата и краја Грађанског рата, Грчка је била на историјској прекретници.
Земља је после дугих година кризе, нестабилности политичког живота, дикататуре, окупације, великих тешкоћа кроз који су људи пролазили у грађанском рату, кретала фактички са врло лоше позиције у систем реформи. Циљеви интеграција у систем НАТО, ради обезбеђивања сопствених граница, решавања спорова са Турском, али и окретања Западној Европи и време Хладног рата постају приоритети.
Од средине 1950их почиње обнова политичког живота и постепено повећање животног стандарда људи. Број становника Атине од 1950. до 1980. се удвостручио. До 1990. трећина становника Грчке живела је у Атини.
Убрзана урбанизација, био је један од одговора на сиромаштво које је карактерисало село између два рата.
Постепено су се превазилазиле трауме Малоазијске катастрофе. Нови погроми над Грцима у Истанбулу 1955, поново су на дневни ред поставили однос са Анкаром.
Доласком на власт Јоргоса Папандреуа 1964, почело се са решавањем питања уставних реформи и сређивања судства. Немири на Кипру (1962-1963), поново су узбуркали домаћу јавност, а захтеви са уједињењем Грчке и Кипра постали су политичка свакодневица. Војним пучем- доласком на власт пуковника Јоргоса Пападопулоса, када је фактички суспендована демократија, продубљује се политичка криза.
Од 1973. Грчка је и званично збацила Монархију и постала Република.
Јула 1974, када је Кипарска криза довела скоро до рата са Турском, а Турска окупирала делове острва уз погроме грчког становништва, унутрашња криза била је на врхунцу. Повратак Константина Караманлиса, бившег премијера 1955-1963, и његова победа на изборима новембра 1974, стабилизују Грчку.
Изведене су брзе и ефикасне реформе. Током два мандата до 1980, Грчка је врло брзо вратила фискалну сигурност и извела низ правосудних реформи. Комунистичка партија је добила поновно право јавног рада. Током његовог мандата Грчка је постала члан за пријем у ЕЗ.
Од 1980. био је изабрани председник, а од 1981. власт је уместо Нове Демократије, преузео ПАСОК и Андреас Папандреу.
Грчка постаје део ЕЗ почетком 1981. Обећања о социјалној држави, ослањању на сопствене снаге и бољем животу, углавном су неостварене, али се дуг повећавао. Од 1990. доласком владе Константина Мицотакиса, стање се делимично стабилизовало, али се ПАСОК вратио већ 1993.
Мицотакисове идеје о приватизацијама у јавним пословима и јавном сектору нису биле популарне. Папандреу од 1993, више није имао политички капацитет за велике реформе. Задуживање је расло, социјалне мере више нису имале ефекат.
Његово повлачење на власт доводи Костаса Симитиса (1996). Такође члан ПАСОК Симитис је био прагматик.
Покушаји да се среде јавне финансије и приватизује део јавних фирми, није наишао на одобравање. Улазак Грчке у систем Еуро, довео је до финансијске кризе. У спољној политици Грчка је трпела критике из ЕУ, због односа према Македонији, увођењем емабрга и заустављањем Македоније у чланству у међународним инстотуцијама.
Од 1999. после разорног земљотреса Грчка је међу првима пришла у помоћ. Односи са Анкаром се први пут после 1974, почињу поправљати. Од 2004. почиње нова криза у односима две државе. Грчка није желела да учествује у НАТО агресији на СР Југославију. Спољнополитички притисак на земљу је растао, а питање миграната полако али сигурно заузимало је део политичког живота
Олимпијске игре у Атини 2004, показале су забрињавајући ниво јавног дуга…
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
