Српска црква је и у периоду од Пожаревачког до Београдског мира била главни ослонац у политичком и духовном погледу за све Србе у Хабзбуршкој монархији. У овом периоду догодила се и једна важна промена у организацији саме Цркве. Стари и болесни Карловачки митрополит Викентије Поповић- Хаџи Лавић је на Црквено-народном сабору у Варадинском шанцу (Новом Саду) 1722. добио помоћника (коадјутора) београдског митрополита Мојсија Петровића. У том моменту Карловачка и Београдска митрополија имају свака свог митрополита. Политичка и духовна идеја о уједињењу две митрополије била је жива и о њој се озбиљно размишљало.
Када је митрополит Викентије Поповић Хаџи Лавић преминуо, сазван је Црквено-народни сабор са циљем да се обе митрполије уједине. Државна власт била је против тог чина и трудила се да га спречи. Дворски ратни савет је сматрао да би уједињење митрополија била стратешки неповољна ситуација по интересе Монархије.
Ипак на изборном Сабору београдски митрополит Мојсије Петровић је надмудрио царског комесара.
Предложено је да митрополит Мојсије задржи Београдску митрополију, а да привремено администрира Карловачком митрополијом. Тако је у личности митрополита Мојсија Петровића уједињена Београдско-карловачка митрополија у пуном канонском јединству са Пећком патријаршијом. Титулу митрополита Београдско- карловачког и данас носи српски патријарх.
Као визионар Мојсије Петровић је учинио значајне реформе у самој митрополији. Унапређено је стање свештенства, уведене реформе, створена нова правила за монаштво, а активно се наставила борба против унијаћења. У самом Београду у Српској вароши кренуло се са подизањем великог храма и новог владичанског двора. Руски учитељи у српској средини отварали су прве школе, а византијско појање било је све више у употреби. Прерана смрт митрополита Мојсија, није зауставила ове процесе.
Његов наследник митрополит Викентије Јовановић изабран је за Карловачког митрополита, а администрирао је Београдском митрополијом.
Познат по својој неуморној делатности, често је боравио у Бечу где је непрекидно инсистирао на поштовању српских привилегија, спречавању унијаћења и реформи црквеног живота. На митрополитском двору увео читав низ новина.
По аустријском моделу, унутрашњост је била декоративна, богата на начин како су то чинили великодостојници Монархије. Сматрајући Беч центром свих дешавања и утицаја развијао је везе и познанства које ће касније и његови наследници баштинити за добробит Срба у Монархији.
Нови Аустро-турски рат 1737-1739, донео је и овај пут проблеме за Србе у Монархији.
Започет амбициозно, завршен је катастрофом хабзбуршке војске код Гроцке, што је довело до склапања неповољног Београдског мира (1739). Овим миром поништене су скоро све тековине Пожаревачког мира (1718).
Граница је враћена на Дунав и Саву, а Београд је остао погранична тврђава Османске империје. Велики број Срба поново прелази у Монархију на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Значајан део Срба из Београда прелази у Нови Сад и доста ће допринети уздизању града.
Сличан је случај и са Јерменском заједницом из Београда која ће уточиште наћи у Новом Саду.
Искуства стечена аустријском управом у Србији, остала су значајна и важна. Идеја да се уз помоћ Аустрије може доћи до ослобођења од Османлија била је жива кроз 18 век. Срби у Монархији остају дубоко укорењени на црквене и немањићке традиције и почињу уздизање српске идеје која ће врхунац доживети управо пред Први устанак.
Први велики план изнео је патријарх Арсеније Јовановић Шакабента 1736/ 1737. Идеје су почеле да се роје. Иако је пут до њиховог извршења био дуг и напоран, а борба тешка и неизвесна, Срби у Монархији почињу се уздизати, као у том моменту, кључни фактор окупљања целог Српства…
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Goran Vasin: Revolucije 1848 i 1956 – simboli mađarskog nacionalnog jedinstva
Преузмите андроид апликацију.
