Сремски Карловци су маја 1848, били центар свих дешавања целокупног српског народа, не само на територији Хабзбуршке монархије, већ и много шире у Кнежевини Србији и Црној Гори.
Са свих крајева на којима су живели Срби дошао је велики број људи да присуствују Скупштини у Сремским Карловцима (13-15. маја, по новом календару) на којој ће током заседања бити проглашена Српска Војводина.
Идеја Српске Војвидине, није први пут формулисана 1848. Много раније пре тога на Сабору у Баји 1694, или Темишвару 1790, тражене су засебне територије за Србе у Монархији. На њима би се користио српски језик, ћирилица, а српски војвода би био задужен за обављање власти, која би имала прерогативе и судске и административне. Тако се у дугом периоду идеја посебне територије са елементима српске државности у Монархији јављала као покретач политике српских елита.
Сама Револуција 1848, започета у Италији и Угарској када је у питању Монархија, донела је и Србима експлозију идеја које су формулисане као универзалне- слобода политичког окупљања, слобода говора, слобода штампе, као основа демократског живота у Монархији, што ће касније заступати и Милетић и либерали.
Идеје које је промовисала мађарска политичка елита на челу са Кошутом марта 1848, за Србе је уобличио Јаша Игњатовић. Осетило се да је време за озбиљније промене. Јавно по први пут наступа и Светозар Милетић. Узаврелу револуционарну атмосферу додатно је усијао разговор Ђорђа Стратимировића и Лајоша Кошута у Пожуну почетком априла 1848. Показало се да политичке елите Мађара нису у том моменту биле спремне да Србима дају оно што су захтевале за себе.
Сазивање Мајске скупштине, после спаљивања матрикула вођених на мађарском од стране проте Павла Стаматовића, испред Саборне цркве у Новом Саду, протекло је атмосфери ишчекивања. Традиционално ослоњени на Двори политику Хабзбурга, Срби нису имали до краја дефинисан програм и идеју шта учинити после Скупштине, будући да је власт тражила Црквено-народни сабор крајем маја у Темишвару. Опрезни Јосиф Рајачић слао је умирујуће поруке.
Дешавања из Сремских Карловаца са саме Скупштине постала су легендарни. Већ првог дана рада Скупштина је извикала митрополита Јосифа Рајачића за Патријарха као и Стевана Шупљикца, пуковника огулинске регимента за Српског војводу.
Остали закључци донети су другог и трећег дана: да је српски народ слободан и независтан под царским домом аустријским и круном угарском, да се проглашава Српска војводина и да је сачињавају Барања, Срем са границом, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом. Српска Војводина ступа у савез са Троједном краљевином. Формиран је Народни одбор, као извршни орган скупштине. Планиран је одлазак на Свесловенски конгрес у Праг.
Тада донете одлуке, остале су најважнији чин историје пречанских Срба. За одбрану Српске Војводине водио се рат годину дана, а касније током деценија за њу се борило политичким путем. На Благовештенском сабору 1861, поновљена је иста идеја и исти захтев. Својим ставом и неуморном политичком борбом Светозар Милетић, Јован Суботић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић, подсећали су на значај и саборну идеју Српске Војводине. Генерације Срба у Монархији стасавале су уз приче о четрдесетосмој, Мајској Скупштини као извесном часу пречанских Срба. Присаједињење Новембра 1918, не може се замислити и описати без Мајске скупштине и Српске Војводине. Једна идеја и једна мисао, красили су оба велика дана историје пречанских Срба – Мајска Скупштина и стварање Српске Војводине.
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Obrenovići – usponi, padovi, tragedije (III deo)
Преузмите андроид апликацију.
