Пре 75 година, 14. маја 1948, проглашено је оснивање Државе Израел.Те вечери, уочи истицања британског мандата над Палестином, Давид Бен Гурион прочитао је у Тел Авиву Декларацију о заснивању Државе Израел.
До проглашења је дошло на основу Резолуције ОУН бр. 181 од 29. новембра 1947. године. Њоме је предвиђено образовање две државе на простору дотадашње мандатне територије Палестине – јеврејске и арапске.
Предвиђено је такође да Јерусалим са Витлејемом добије посебан међународни статус, као и економска унија две државе.
Уједињено Краљевство управљало је Палестином на основу одлуке Друштва народа, формално од 1923. По окончању Првог светског рата та територија, до тада саставни део Турске, поверена је Британији, као и суседни Јордан, тада Трансјордан, док су Либан и Сирија поверене на управу Француској.
По проглашењу суверености Израела сутрадан је уследио напад свих околних арапских земаља, уз широку подршку других арапских држава.
Арапска лига (образована марта 1945.), реконструисани палестински Арапски виши комитет, и уопште лидери арапских земља одбацили су одмах предлог ОУН и било какав вид територијалне поделе. Из тог рата, који је потрајао непуних десет месеци, Израел је изашао као победник.
Настанку модерне државе јеврејског народа претходила је мучна предисторија.
Током Првог ционистичког конгреса у Базелу, Швајцарска, 1897. године, одлучено је да би ваљало настојати да се на простору „обећане земље“ створи нови дом јеврејском народу.
Покрет је добио име по називу брда на којем се у старом веку налазио Јерусалимски храм – Цион или Сион. Постојала је у то време подела међу Јеврејима широм света на ту тему.
Та идеја у то време није уживала никакву подршку оновремених релевантних политичких чинилаца у свету, изузев симпатија појединаца.
Но, они који су се определили да подрже опцију образовања јеврејске земље у Палестини посветили су се потрази за међународном подршком повратку у Свету земљу.
Имајући у виду да је Палестина у то време била саставни део Турске, настојало се да се од власти у Истанбулу издејствује дозвола за досељавање Јевреја. Турске власти су толерисале слабашно усељавање. Био је то плод замашних финансијских концесија турским властима и званичницима.
У том периоду турска Палестина била је слабо настањена и уследило је поступно, споро, образовање нових јеврејских заједница на том простору.
Прелом је заправо био Први светски рат. Турске границе, по његовом окончању, померене су далеко на север, а образована је Палестина под управом Лондона, као привремена мандантна територија.
Још током трајања Првог светског рата, док је та област формално још била саставни део Османске Турске, питање потоњег статуса „обећане земље“ било је предмет разматрања у високим дипломатским круговима.
Британски министар спољних послова Артур Балфур 2. новембра 1917. у писму лорду Валтеру Ротшилду, челнику Енглеске федерације циониста, изразио је подршку формирању националног дома јеврејског народа у Палестини.
Тај текст, познат као Балфурова декларација, садржао је подршку владе Уједињеног Краљевства, чиме је први пут настојање да се формира Израел добило релевантну међународну подршку.
Прва влада, након британске, тада 1917. године, која је експлицитно подржала формирање државе јеврејског народа била је влада Краљевине Србије.
Да влада Краљевине Србије подржава Балфурову декларацију изражено је званичним писмом које је 24. децембра 1917. упутио Миленко Веснић, у име српске владе, Давиду Албали, ционистичком прваку који се тада налазио у официјелној мисији при влади САД.
Веснић је тада, поред другог, нагласио: „Како да не учествујемо у тежњама и патњама јеврејског народа, кад су се наши земљаци Вашег порекла и Ваше вере борили за своју српску отаџбину исто тако храбро као и наши најбољи синови?“
„Нама ће бити жао, ако нас и један од наших суграђана Јевреја буде напустио и вратио се у своју обећану земљу, али ћемо се тешити надом, да ће нам они оставити замашан део својих срдаца и постати најјача веза између слободног Израела и Србије“.
Долазак јеврејских усељеника настављен је током међуратног периода, иако су британске власти углавном невољно допуштале усељавање, изналазећи бројне препреке, захтевајући високе финансијске гаранције и слично.
Чак и после трагичног искуства Другог светског рата и ужаса холокасута и нацизма, британска управа компликовала и онемогућавала долазак преживелих. На, такође британском, Кипру у то време је, примера ради, боравило око 100.000 јеврејских избеглица из Европе којима британска управа није дозвољавала приступ.
Коначно, званични Лондон и под међунардним притиском и због ситуације у самој Палестини, одлучио се на повлачење. Уследила је Резолуција ОУН бр. 181. од 29. новембра 1947. и јеврејска привремена влада 14. маја 1948. прогласила је самосталну Државу Израел.
САД су одмах објавиле да признају новопроглашену државу, Совјетски Савез је то учинио три дана након проглашења суверености. Тадашња Југославија је исто тако 1948. успоставила редовне дипломатске односе са Израелом.
Памтимо, међутим, такође да је допринос настанку новог, трајног дома јеврејског народа, давне 1917. дала и тадашња Краљевина Србија, одмах после Балфурове декларације.
Преузмите андроид апликацију.
